Misliti kritički ne znači misliti isključivo negativno sa predispozicijom da se pronadje greška ili mana. Umesto toga kritičko mišljenje treba biti proces neutralnog i nepristrasnog razmišljanja, oslobodjenog svih oblika dogmi kako bi se ispravno proverila odredjena tvrdnja ili mišljenje. Bez obzira da li je ta tvrdnja tudja ili naša sopstvena.
Kritičko razmišljanje nema nameru da učini da ljudi razmišljaju isto. Iz odredjenog razloga, kritičko mišljenje se razlikuje u odnosu na vrednosti i principe osobe koja razmišlja. Što će reći da dve osobe koje su potpuno upoznate sa tehnikama kritičkog razmišljanja, mogu doći do potpuno različitih zaključaka jer se njihove početne premise, principi i vrednosti razlikuju. Dodatno svemu tome, uvek će postojati i razlike u percepciji i osnovnim emotivnim potrebama koje će uvek dovesti do toga da ne mislimo svi isto.
Kritičko razmišljanje ne ugrožava individualnost ili karakter osobe. Ono nema za cilj da menja osobu već da poveća njenu objektivnost prilikom proveravanje tvrdnji sa kojima ta osoba dolazi u susret.
Kritičko razmišljanje nije verovanje već proces. Ono može služiti za proveru tačnosti verovanja, ali samo po sebi nikako nije i ne može postati verovanje.
Kritičko razmišljanje ne služi da obeshrabri ili da zameni osećanja ili naša lična emotivna razmišljanja. Emocije daju značenje našim životima, ugodnost i osećaj svrhe postojanja. Kritičko razmišljanje ne može da nadopuni ovu ulogu ali zato može da nam omogući da se distanciramo od sopstvenih ubeđenja i predrasuda, da nam pomogne da ih proverimo i time dodjemo do dobro zasnovanih i logičkih zaključaka o tome u šta da verujemo i šta da činimo.
Isto tako, naša emotivna razmišljanja takodje donose odluke (kao što je na primer odluka da li da stupimo u brak ili da pravimo dete), zbog toga može biti korisno za nas da naše emotivne odluke budu u skladu i sa našim kritičkim odlukama.
Kritičko razmišljanje ne podržava slepo sve što je bazirano na nauci. Na primer, kultura našeg društva je prepuna svakojakih izmišljenih tvrdnji koje nam se predstavljaju kao naučne, a koje prvenstveno služe za razvijanje raznih oblika tržišta od žitarica za doručak pa sve do pilula za povećanje ženskih grudi i muških polnih organa.
Važno je napomenuti i to da argumenti bazirani na kritičkom razmišljanju nisu obavezno i uvek ubedljivi i podsticajni. Možda češće , najubedljiviji argumenti su oni koji su dizajnirani da probude naše odredjene emocije umesto da utiču na naš osećaj objektivnosti. Iz istog razloga, zajedničko kod svih argumenata ubedljivih političara, TV ličnosti, prodavaca i njima sličnih je da poseduju nedostatak kritičkog mišljenja.
Jedna od bitnih stvari je i razumevanje toga da se čovek ne mora roditi sa talentom ili drugim sličnim preduslovom da bi bio sposoban da kritički razmišlja. Niko nije rodjen s razvijenim smislom za kritičko razmišljanje, to se uči. Ali, gde? Trebalo bi da se uči od roditelja, ali su na žalost ti roditelji često primer nedostatka istog, zaokupljeni pre svega politikom, religijom ili tradicijskim predrasudama.
Trebalo bi ga razvijati u školi, ali je u ovakvom obrazovnom sistemu to skoro nemoguće. Zapravo, vrlo se temeljno danas radi na tome da se veština kritičkog razmišljanja ne uči.
Karl Segan (Carl Edward Sagan) je ime jednog od najpoznatijih naučnika 20-og veka. Bio je američki astronom, popularizator astronomije, astrofizike i ostalih prirodnih nauka. Bio je pionir u razvijanju egzobiologije i programa SETI (Search for Extra-Terrestrial Intelligence).
Rodjen je 9. novembra 1934. godine u Bruklinu (Njujork). Otac mu je bio baštovan, a majka domaćica. Nakon srednje škole studira u Čikagu fiziku, matematiku, hemiju i biologiju. 1955. je diplomirao, 1956. magistrirao, a 1960. doktorirao astronomiju i astrofiziku. Jedno vreme predaje na Harvardu da bi zatim prešao na Kornelov univerzitet (1968) gde radi kao redovan profesor. Od 1972 do 1981. godine radio je kao pomoćnik direktora Centra za radio i svemirska istraživanja na Univerzitetu Korneli.
Seganovo strasno zanimanje za planetarna istraživanja nije ostalo nezapaženo te dobija značajnu ulogu u Nasinim svemirskim poduhvatima. Njegovo ime vezano je za misije Mariner, Viking, Vojadžer, Pionir i Galileo. Istražuje efekat staklene bašte na Veneri, uticaj Marsovih peščanih oluja na promenu godišnjih doba, atmosferu Titana itd.
Radio je i kao savetnik u NASI, zatim je učestvovao u projektu Apolo pre sletanja na Mesec. On je osmislio poruku koja je poslata na zlatnoj ploči na letelici Vojadžer 1, a kasnije i 2. To je poruka koja bi trebala da kaže potencijalnim vanzemaljskim nalazačima nešto o nama i našem mestu u Svemiru. U svojoj knjizi Kosmos je opisao detaljnije misiju Vojadžra.
1994. godine Segan je oboleo od raka koštane srži. Nakon transplatacije sledi privremeno poboljšanje i uspeva da nastavi sa daljim radom. 20. decembra 1996. Karl Segan je umro.
Neka od naučnih dostignuća
Istraživanjem radio talasa sa Venere je predvideo da je površinska temperatura ove planete 500 °C. Takođe je pre toga pretpostavio da je površina ove planete veoma topla i suva. Pomoću misije Mariner, na kojoj je i sam radio, njegova predviđanja su potvrđena.
Takođe je među prvima pretpostavio da Saturnov mesec Titan poseduje tečne okeane i da Jupiterov satelit Evropa ispod površine krije okeane vode. Okeane ispod površine Evrope je kasnije indirektno potvrdila letelica Galilej.
Pomogao je da se objasni sastav atmosfera na Veneri i Jupiteru. Otkrio je i da je atmosfera na Veneri veoma gusta i da pritisak raste sve do tla i da je veoma visok. Saslužan je i za otkriće sezonskih promena na Marsu.
On je 1994. godine dobio Public Welfare Medal, najviše priznanje Nacionalne Akademije Nauka za doprinos nauci.
Naučna zastupanja
Bio je vatreni zagovornik u istraživanjima vanzemaljskog života. On je pozvao naučnike širom sveta da pomoću radio teleskopa prate signale koje mogu slati venzemaljski oblici života. Na taj način je bio jedan od inicijatora već pomenutog programa SETI. Jedan je i od osnivača Planetarnog društva (Planetary Society) koje broji preko 100,000 članova širom sveta.
Borio se protiv astrologije i njenog nenaučnog izlaganja, a takođe je često govorio o sukobu nauke i religije. Jedna od njegovih poznatih izreka, iz knjige Ričarda Dokinsa Zabluda o Bogu :
Ako pod pojmom “Bog” mislimo na skup fizičkih zakona koji upravljaju kosmosom, onda zasigurno postoji takav Bog. Medjutim, taj Bog nas emotivno ne ispunjava nema previše smisla moliti se zakonu gravitacije.
U svojoj knjizi Plava tačka u beskraju je napisao:
Kako je moguće da gotovo nijedna religija nije razmotrila nauku i zaključila: To je bolje nego što smo mislili! Kosmos je mnogo veći nego što je rekao naš prorok – veličanstveniji, istančaniji, otmeniji.
Seganova dela
Segan je objavio više od 700 radova za čega je dobio velik broj priznanja i počasnih zvanja na američkim koledžima. Nosilac je i Pulicerove nagrade, najznačajnijeg američkog priznanja za književnost.
Tokom Hladnog rata Sagan je bio zadužen za širenje svesti o opasnostima upotrebe nuklearnog oružija.
Međutim, široj javnosti Segan je poznat pre svega po svojim akcijama na popularizaciji nauke. Bio je odličan govornik i odličan pisac. Umeo je zanimljivim pričama i primerima da objasni i najteže naučne teorije. Možda i najpoznatija naučno-popularna knjiga koja je ikad napisana je njegovo veliko delo Kosmos, po kojoj je snimljena i TV serija. Serija je prikazana u 60 zemalja, a gledalo ju je preko pola milijarde ljudi. Segan je tvorac i nekoliko naučno-fantastičnih romana. Poznat je njegov bestseler Kontakt po kome je snimljen i film.
Veoma se zanimao i za planetologiju, a i za poreklo života i naučno objašnjenje našeg mesta u Svemiru. Bio je u upravnim odborima mnogih naučnih uduženja u Americi i jedan od najvećih popularizatora nauke na svetu.
Neke od njegovih misli ::
„Everything in the history books happens here in the last 10 seconds of the cosmic calendar. We on Earth have just awakened to the great oceans of space and time from which we have emerged. We are the legacy of 15 billion years of cosmic evolution. We have a choice: We can enhance life and come to know the universe that made us, or we can squander our 15 billion-year heritage in meaningless self-destruction. What happens in the first second of the next cosmic year depends on what we do, here and now with our intelligence and our knowledge of the cosmos.“
In science it often happens that scientists say, 'You know that's a really good argument; my position is mistaken,' and then they would actually change their minds and you never hear that old view from them again. They really do it. It doesn't happen as often as it should, because scientists are human and change is sometimes painful. But it happens every day. I cannot recall the last time something like that happened in politics or religion."
"The nitrogen in our DNA, the calcium in our teeth, the iron in our blood, the carbon in our apple pies were made in the interiors of collapsing stars. We are made of star stuff."
"I would love to believe that when I die I will live again, that some thinking, feeling, remembering part of me will continue. But as much as I want to believe that, and despite the ancient and worldwide cultural traditions that assert an afterlife, I know of nothing to suggest that it is more than wishful thinking."
"The truth may be puzzling. It may take some work to grapple with. It may be counter intuitive. It may contradict deeply held prejudices. It may not be consonant with what we desperately want to be true. But our preferences do not determine what's true."
Mars Pathfinder, stanica koja je 1997. spuštena na Mars danas nosi naziv Dr Carl Sagan Memorial Station.
Milutin Milanković je rođen 18. maja 1879. godine u slavonskoj varošici Dalj, na desnoj strani Dunava u Panonskoj niziji. Njegov otac Milan je umro kada je Milutinu bilo 8 godina. Milan je imao veliko imanje, tako da je Milutin rođen u bogatoj porodici i njegovo detinjstvo je iz tog razloga proteklo bezbrižno, iako je očeva prerana smrt na njega ostavila traga.
Završio je višu tehničku školu u Beču, a kasnije je postao doktor tehničkih nauka. Nakon odlične karijere građevinskog inženjera u Beču, 1909. godine se vraća u Beograd gde postaje profesor primenjene matematike. Njegovo matematičko znanje su mu preneli njegovi odlični profesori sa kojima je ima čast da radi tokom svog školovanja. Milanković je pored matematike voleo i mnoge druge nauke, kao sto su astronomija, fizika, klimatologija, geologija. Tako je vremenom, povezujuci znanja iz svih ovih nauka, kreirao astronomsku teoriju klimatskih promena na Zemlji.
Ovom teorijom je razjasnio tajnu ledenih doba na našoj planeti i omogućio predviđanje budućih klimatskih događaja. Saglasnost orbitalne, klimatske i geološke dinamike naziva se Milankovićevim ciklusima, bez koje se danas ne može zamisliti ni jedna nauka o Zemlji. Dokazi o ovoj teoriji se nalaze na svakom delu planete i u njena tačnost je višestruko dokazana.
Međutim, u našoj zemlji kultura i svest ljudi nisu okrenuti prema svemiru iz mnogo razloga, pa o Milankoviću se mnogo manje zna nego npr. o Nikoli Tesli, što je neopravdano. Recimo Nikola Tesla jeste bio genije, ali nije bio naučnik u pravom smislu te reči, već je bio pronalazač. Jednostavno Tesla nije nikada doktorirao, dok je Milanković prvi srpski doktor tehničkih nauka.
U prilog tome koliko je ovaj naučnik nepoznat gradjanima stoji i činjenica da je tek 2011. godine doneta odluka za izgradnju njegovog spomenika u Beogradu.
Kada je daleke 1913. godine bila popularna priča o malim zelenim na Marsu, Milanković je svojim proračunima to demantovao tako sto je izračunao da je prosečna temperatura na toj planeti iznosila – 52 stepena celzijusovih, a to je dalje značilo da život nalik onom na Zemlji nije mogao postojati pod tim uslovima. Ali tada je bilo malo onih koji su to mogli da provere. Moderna merenja su pokazala prosečnu temperaturu od -50 stepena, a on je to dobio pomoću papira i olovke.
Pored mnogih otkrića, Milanković je napravio najtačniji kalendar koji je ljudski um mogao osmisliti.
Tajnu ledenih doba su mnogi pre Milankovića pokušavali da reše, ali njihova greška je bila u tome sto su oni problem tražili na Zemlji, a Milanković je primenio svoju naučnu interdisciplinarnost, sagledao problem mnogo šire, uzeo u obzir astronomiju i ostale nauke i tako rešio problem. Time je postao jedan od vodećih svetskih naučnika.
Svoj sveukupi rad na matematičkoj teoriji klime predstavio je u svojoj knjizi “Kanon osunčavanja”, objavljenoj 1941. godine. Ta knjiga je neverovatnom srećom sačuvana, jer je nekoliko dana nakon što je predata, 29 marta 1941. godine, Srpkoj akademiji nauka, počelo bombardovanje Beograda, baš kada je knjiga data na štampanje. Knjiga je kasnije pronađena ispod ruševina štamparije gde je pretrpela neka oštećenja, ali je sadržaj srećom u potpunosti sačuvan.
Pored ovog kapitalnog dela, njegova najpopularnija knjiga je “Kroz vasionu i vekove”. Krater na Marsu i još jedan na Mesecu nose njegovo ime po odluci Međunarodne astronomske unije. Takođe, jedna mala planeta koju je otkrio 1936. godine astronom Petar Đurković nosi ime 1605 Milankovitc. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajijih naučnika o Zemlji I jedan je od najcitiranijih naučnika sa naših prostora.
"Kao sto bajke treba pričati deci u suton kada ih ona gutaju razrogačenih očiju sa jezom i verovanjem, tako treba i o svetu i njegovim tajnama govoriti u slobodnoj prirodi gde nam se čini da udišemo njen životni dah i čujemo njen šapat"
Umro je 12. Decembra 1958. godine u Beogradu i za sobom ostavio brojna otkrića koja su daleko ispred svog vremena, tako da ona dolaze tek sada do izražaja, u eri globalnih klimatskih promena.
Koliko se danas uvažava njegovo naučno delo?
Milanković je danas, može se reći, sinonim za celu oblast proučavanja klime Zemljine prošlosti ili „paleo klime”. On je verovao u osnovnu ulogu astronomskih parametara na ogromne promene u prošlosti, prvi je s tačnošću koliko god se to moglo uraditi u njegovo vreme izračunao dejstvo promena sva tri bitna astronomska parametra kretanja Zemlje i nagiba njene ose na zagrevanje pojedinih uporednika, što je tada bio izvanredno obiman posao; zalagao se za uvažavanje ovih uticaja kao bitnih za smene ledenih doba, i pokazalo se da je bio u pravu.
Još smo u ledenom dobu
Do naglog i ledenog zahlađenja na našoj planeti došlo je pre 25000 godina. Tada je došlo do formiranja “ledenog kontinenta” koji je zahvatao veći deo severne polulopte, a i sve planine kako na severnoj tako i na južnoj Zemljinoj polulopti. Uništen je sav biljni i životinjski svet ili je bio primoran na selidbu tamo gde lednici nisu dospeli. Ovaj period je nazvan kvartarno ledeno doba. Ovakvih perioda je na Zemlji bilo više, a razlog za to je javljanje temperaturnih kolebanja. Dokazi za ova temperaturna kolebanja naučnici nalaze na svakom delu planete.
Milutin Milanković je pojavu poslednjeg ledenog doba objasnio uticajem egzogenih faktora. Značaj je pripisao osunčavanju Zemlje, brzini rotacije, uticaju kosmičkih tela, morskim strujama i mnogim drugim atmosferskim činiocima. Za praćenje temperaturnih kolebanja za poslednjih 600,000 godina, uvedeni su termini : toplotni maksimumi i minimumi na severnoj polulopti.
U direktnooj vezi sa Milankovićevim matematičkim proučavanjem klime bilo je i pitanje redosleda nastanka i dužine trajanja pojedinih ledenih doba. Kada su se upoznali sa prethodnim radom ovog naučnika, naučnici Vladimir Kepen i njegov zet Alfred Vegner su se povezali i sprijateljili sa Milankovićem i imali odličnu i dugu saradnju. Radili su zajedno na pitanju promene klimatskog režima u geološkoj prošlosti Zemlje.
Pozvali su Milankovića da im se pridruži u pisanju velikog i stručnog dela „Klimati Zemljine prošlosti“. Milanković je trebao da svojom matematičko-fizičkom metodom ispita vekovne promene osunčavanja Zemlje tokom poslednjih više stotina hiljada godina .
Tek su sedamdesetih godina istraživanjem bušotina sedimenata sa okeanskog dna (veliki međunarodni projekat CLIMAP) ustanovili da su, kako se danas kaže, Milankovićevi ciklusi bili osnovni pogonski mehanizam ili pejsmejker ledenih doba, kako naglašava akademik Fedor Mesinger.
Zašto su klimatska kolebanja i dalje neuhvatljiva i neshvatljiva ?
Danas znamo, prvenstveno kao rezultat rada američkog naučnika Edvarda Lorenca šezdesetih godina, da je atmosfera sistem kod koga, ma koliko male, razlike u početnom stanju vremenom narastu, tako da posle nekog vremena dva u početku sasvim neznatno različita stanja postanu toliko različita kao što bi bila dva stanja nasumce izabrana. Mada smatramo da se u takvom sistemu promene događaju po strogim matematičko-fizičkim zakonima, ustanovljen je termin da njime vlada „haos”. To znači da prognoza vremena, da će se takve i takve vremenske prilike dogoditi na određenom mestu i u određeno vreme, nije opravdana posle dve ili, najviše, tri sedmice. Ovo bi bila granica koliko unapred možemo da pohvatamo „ćudi Eolove”, kako je govorio Milanković, koristeći naučni metod.
Ali ovo ne znači da su dve-tri sedmice granica za ono što se da uraditi naučnim metodom. Sveukupnost vremena, klima, događa se kao rezultat ne samo početnog stanja i zakonitosti atmosfere, već i kao rezultat kretanja u okeanima, topljenja ili formiranja leda, promena u tlu i na tlu uključujući biljni pokrivač. Naročito je velik uticaj toplote vode ekvatorijalnog Pacifika (El ninjo ili na španskom „mali dečak” i La ninja „mala devojčica”).Postoje procesi gde ima malo mesta sumnji: gotovo da nema priznatih naučnika koji ne veruju u znatno globalno zagrevanje, i porast nivoa mora zbog oslobađanja gasova „staklene bašte”.
Osunčavanje planeta
Četri egzaktne oblasti kojima se Milankovć bavio na početku izgradnje svoje teorije su: sferna astronomija, racionalna mehanika, nebeska mehanika i teorijska fizika. Ove oblasti su mu dale mogućnost da u širokom rasponu zapazi niz zajedničkih problema i da nađe odgovarajuće područije svog naučnog rada.
Njutnov zakon opšte gravitacije predstavlja osnovu nebeske mehanike i kada bi se planete samostalno okretale oko Sunca za njih bi važio jednostavan oblik zakona gravitacije. Međutim, kako na svaku planetu utiču i ostale planete, dolazi do poremećaja utvrđene putanje. Takođe i sateliti planeta utiču na planete oko kojih se okreću. Ipak, vremenom se primena nebeske mehanike na planete i satelite dovela do velike svršenosti, ali to nije bio slučaj sa delovanjem i rasprostiranjem Sunčevog zračenja po okolnim nebeskim telima. Upravo je to podstaklo mladog naučnika da odabere naučno područije kojim će se baviti čitavog života.
Ovde bi trebalo da se ukaže na nekoliko bitnih astronomskih pojava koje su bitne za osunčavanje planeta.
P - precesija
N - nutacija
R - rotacija
Precesija je „ljuljanje“ ili tačnije klaćenje Zemljinih obrtnih polova. Otklon Zemljine obrtne ose od centra iznosi danas 23,5 stepeni, a vreme punog obrtanja iznosi 26000 godina. Ovaj ugao je ustvari odstupanje Zemljine obrtne ose od normale na ravan ekliptike. Taj ugao varira u granicama od 22,1 do 24,5 u periodu od 41 000 godina.
Nutacija daje sinusoidnu krivu za precesioni krug sa periodom od 19 godina.
Najbliža tačka na putanji planete od Sunca naziva se perihel, a najudaljenija tačka naziva se afel. U zavisnosti od položaja tačke prolećne ravnodnevnice u odnosu na ove dve krajnje tačke zavisi i dužina godišnjih doba. Zanimljivo je da je kod nas zima kada je Zemlja najbliža Suncu, a to znači da temperatura na zemlji uglavnom zavisi od ugla upadnih Sunčevih zraka.
Pored zakona nebeske mehanike Milanković je morao da koristi i zakone zračenja, odnosno prostiranja i apsorbovanja prispele energije. Posao su mu olakšali američki astrofizičari koji su 1913. godine izračunali vrednost solarne konstante. U svojim veoma zahtevnim proračunima Milanković je uzeo sve astronomske uticaje.
U svojim proračunima je uveo pojmove kao što su kalorična polugodina, (letnja: 23. mart – 23. septembar i zimska: 23. septembar – 21. mart), pojam kaloričnog ekvatora i pojam solarne klime kako bi malo olakšao i onako previše složene račune.
Da bi matematički povezao i usaglasio mnoge faktore i parametre, Milanković je bio prinuđen da razvija svoju specifičnu matematičku teoriju. Širina i celovitost njegove njegove teorije dala joj je racionalnost i dugovečnost, bez obzira na kasnije novootkrivene činjenice i parametre.
Milankovićevi ciklusi
Kada je delo „Klimati geološke prošlosti“ izašlo iz štampe 1924. godine, izazvala je veliku pažnju. Keper je uporedio Milankovićeve matematičke rezultate i rezultate nađene na terenu i uvideo da se oni odlično poklapaju. To je bio dokaz ispravnosti njegovog rada. Jasno je pokazano da je u poslednjih 650 000 godina bilo 11 ledenih doba i isto toliko međuperioda.
Prema Milankovićevim računima, precesioni ciklusi imaju veći uticaj na pojavu ledenih doba na nižim nego na večim geografskim širinama, dok je obrnut slučaj sa nagibom zemljine ose. Za sve svoje rezultate je napravio precizne tablice i tako dao slikovit prikaz i jasnu predstavu klimatskih tokova tokom poslednjih milion godina Zemljine prošlosti.
Geološka hronologija Zemlje
Geološka hronologija je hronologija koju koriste geolozi i drugi naučnici kako bi se opisalo vrieme i odnosi između događaja koji su se dogodili u istoriji Zemlje.
Geološki dokazi ukazuju kako je Zemlja stara oko 4570 miliona godina. Geološko ili "duboko" vreme Zemljine prošlosti je organizovano u različite jedinice prema događajima koji su se dogodili u svakom periodu. Različiti opsezi vremena su obično podeljeni po većim geološkim i paleontološkim događajima kao što su masovna izumiranja. Na primer, medja izmedju perioda krede i paleogena je definisana u skladu sa događajem masovnog izumiranja koji je označio kraj dinosaurusa i mnogih morskih vrsta.
Pomeranje Zemljinih polova
Zašto u Evropi ne postoje tragovi ledenih doba koja su se desila u dalekoj prošlosti? To pitanje je mučilo mnoge tadašnje načnike, a posebno je zanimalo Vegenera koji je imao svoju teoriju o tome. On je smatrao da su se u dalekoj geološkoj prošlosti svi kontinenti nalazili u jednoj celini, a da je tek kasnije izdeljeno na one delove koje mi danas poznajemo. Iz takve pretpostavke je proizilazilo da se obrtna osa, odnosno njeni polovi, nije menjala, ali su se kontinenti pomerali. Tako je u doba karbona Zemljin ekvator prolazio preko Evrope, pa samim tim nije ni moglo biti takvog osunčavanja koje bi dovelo do pojave ledenih doba.
Ovakva teorija je zahtevala i odgovarajuću astronomsku teoriju sa matematičko-fizičkom podlogom. Iz tog razloga se Vegener obratio Milankoviću, tada već čuvenom naučniku na polju kosmičke klimatologije i problema izmena Zemljine klime, i zamolio ga da se posveti tom problemu. Pošto su bili kolege i dobri prijatelji Milanković je to rado prihvatio i 1925. godine započeo rad na tom pitanju.
S obzirom da je Milanković bio uvek temeljan, morao je prvo da dobro prostudira problem na kome će raditi. Bio je to veoma složen problem koji je zahtevao dosta vremena i dosta napora.
Milanković je nakon dosta truda dobio rešenje u obliku, sada već, čuvene diferencijalne jednačine. Posebno mu je žao što Vegener nije doživeo da vidi rešenje problema za čije rešavanje je on bio inicijator. Vegener je poginuo (smrzao se) na Grenlandu prilikom svoje treće ekspedicije. Bio je strastveni istraživač i njegova smrt nije rastužila samo Milankovića već i čitav tadašnji naučni svet.
Ipak, Milankovića je tešilo to što je njegov tast Kepen prihvatio rešenje i predstavio ga čitavoj naučnoj javnosti. Takođe pokazao da se rešenje poklapalo sa ranijim nalazima do kojih se došlo proučavanjem geološke prošlosti Zemlje.
Evo kako je sam Milanković objasnio pomeranje Zemljinih polova:
„Iz poznatih zakona racionalne mehanike i njenih stavova sledi da će pomeranje Zemljine ljuske imati sasvim neznatan uticaj na orijentaciju Zemljine ose u prostoru, koja podleže samo svom precesionom i nutacionom zaošijavanju. Zato možemo, vodeći samo o njemu računa, orijentaiju Zemljine ose u prostoru smatrati nepromenljivom, nedodirnutom vekovnim pomeranjem Zemljine ljuske.
Posmatrajući tu pojavu iz planetskog prostora, možemo reći da se Zemljina ljuska pomera preko Zemljinih polova rotacije. Posmatrajući tu pojavu sa Zemlje, možemo reći da se polovi pomeraju, polagano po Zemljinoj ljusci, a to pomeranje želimo da ispitamo i opišemo…“
Izabrana dela
Izabrana dela Milutina Milankovića su izašla u 8 tomova:
1. Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledelih doba 1
2. Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledelih doba 2
3. Nebeska mehanika, Istorija astronomske nauke
4. Kroz vasionu i vekove, Kroz carstvo nauka
5. Spisi iz istorije nauke
6. Članci, govori, prepiska
7. Uspomene, doživljaji i saznanja
8. Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba (prevod na engleski)
O svojim poslednjim staračkim danima Milanković kaže:
„Teško je pojedincu da pravilno oceni svoje duhovne sposobnosti. I budala sebe smatra pametnim. O sebi mogu kazati, otprilike, ovo. Logika mojih misli i pravilnost njihovih zaključaka još je tu, ali se misli kreću tromije, kao da su im se otrcala krila. Ipak, odblesne u njima po koja orginalna značajna ideja. Fiziološkom procesu starenja pridruživao se i psihički. Duša mi je izgubila svoju vedrinu, polet, i samopouzdanje. A i to ima svojih uzroka…“
Milanković je umro 12. decembra 1958. godine u 80. godini u Beogradu gde je i sahranjen, ali je ostavio oporuku da njegovi posmratni ostaci budu prebačeni u Dalj. To je učinjeno 1966. godine.
Svoju zaostavštinu na naučnom i uopšte stvaralačkom radu je ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U ovoj ustanovi se čuva i radna soba Milutina Milankovića.
Zanimljivosti o Milutinu Milankoviću
Napravio je najtačniji kalendar do sada. Dužina tropske godine iznosi 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi, dok je Milanković postigao tačnost od 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 48 sekundi. Samo 2 sekunde duže traje godina po najtačnijem kalendaru.
Milanković nikada nije prihvatio Ajnštajnovu teoriju relativnosti, ali je to tada bio slučaj i sa mnogim drugim naučnicima tog vremena.
Dobio je krater sa svojim imenom na daljoj strani Meseca veličine 34 km, zatim krater na marsu prečnika 118 km i asteroid pod nazivom 1605 Milanković.
NASA ga je uvrstila u 10 najvećih naučnika koji su se bavili proučavanjem Zemlje.
Za razliku od Nikole Tesle ili Mihajla Pupina, svetsku slavu nije stekao u najvećim svetskim centrima, već se svojim naučnim teorijama bavio u sobici u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu, koristeći samo papir, olovku, šiber i logaritamske tablice.
Milanković je glavni „krivac“ koji je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao.
Evropsko geofizičko društvo je 1993. godine ustanovilo medalju Milutin Milanković.
Bio je jedan od najboljih poznavalaca istorije astronomije i nauke uopšte, a to dokazuje u nekoliko svojih dela.
Grčki filozof Tales Milećanin (625 – 547. p. n. e) izmedju ostalog je predvideo pomračenje Sunca koje se dogodilo 584. godine pre nove ere, izmerio je i visinu piramida pomoću dužine njihove senke, a dokazao je i nekoliko geometrijskih teorema, a jedna se i danas naziva po njemu. Jednom prilikom je gledajuci više u zvezdano nebo nego kuda je hodao, priča se, upao u jamu. Na njegove pozive za pomoc odgovorila je jedna starica koja se tu zatekla i tada ga posavetovala: „Ti ne vidiš ni kuda hodaš, a hoćeš da saznaš šta se na nebu dešava!“
Za Talesa se inače smatra da je bio naučnik, matematičar, prvi grčki filozof (po Aristotelu), pa čak i političar, mada je po zvanju bio inženjer. Rodio se u grčkoj gradskoj republici Miletu u uglednoj i poštovanoj porodici. On je bio prvi na listi od sedam mudraca (po Platonu u njegovom spisu "Protagora") i uopšte prvi kome je dodeljen (najverovatnije tek posmrtno) naziv mudrac. Ne zna se da li je Tales išta pisao, a ako i jeste, njegovi tekstovi su zasigurno izgubljeni u vremenu. Podatke o Talesu imamo iz tekstova učenih ljudi koji su živeli posle Talesa.
Koliko su ovi tekstovi verodostojni ne možemo znati, no po njima se Tales pokazuje kao izuzetno dovitljiv čovek koji je lidijskom kralju Krezu pokazao kako da prevede svoju vojsku preko reke Halis na kojoj nema mostova; zatim kao politički dalekovid savetnik koji je ujedinio gradove Jonije, kao snalažljiv čovek koji zna kako da se obogati, kao istraživač koji u Egiptu traga za uzrocima konstantnih poplava Nila, kao vrstan poznavalac mora koji je napisao knjigu o navigaciji, kao matematičar koji je udario temelje osnovama geometrije i izmerio visine čuvenih piramida; zatim kao poznavalac zvezda koji je predvideo pomračenje Sunca i kao filozof i mudar čovek koga krase izreke poput:
"Teško je poznavati samoga sebe"
Kako je ovaj, po svemu sudeći, veliki mislilac razmišljao i gde je stekao svoje znanje iz geometrije vidi se iz onoga što je napisao Proklus, poslednji veliki grčki filozof koji je živeo oko 450 g.n.e.:"Tales je prvo otišao u Egipat i odatle doneo "zemljomerstvo" (grc.geometria) u Heladu. Sam je otkrio mnoge zakonitosti, i upoznao svoje naslednike sa njima. Njegov metod rešavanja problema je predstavljao generalizaciju u nekim slučajevima, a bio je više jednostavna analiza i opservacija u drugim slučajevima.".
Kako je Tales izmerio visinu piramida? Hjeronimus kaže da je Tales uspeo da izmeri visinu piramida posmatrajući dužinu njihovih senki u trenutku kada su naše senke jednake našoj visini. Sličan iskaz daje i Plinije: "Tales je otkrio kako da dobije visinu piramida i drugih sličnih objekata tako što je merio senku objekta u vremenu kada su telo i njegova senka jednaki po dužini."
Ovi iskazi izgleda ne pokazuju neko geometrijsko znanje, već jednostavno iskustvenu opservaciju da u trenutku kada dužina senke nekog objekta postane istovetna njegovoj visini, tada lako možemo utvrditi visinu tog objekta.
U mnogim knjigama istorije matematike Talesu se pripisuje pet teorema iz elementarne geometrije:
Krug je presečen prečnikom.
Bazni uglovi jednakokrakog trougla su jednaki.
Uglovi formirani presecanjem dveju prava su međusobno jednaki.
Dva trougla su istovetna ukoliko imaju istovetna dva ugla i jednu stranicu.
Ugao u polukrugu je prav ugao.
O Talesovoj filozofiji najviše znamo iz onoga što je Aristotel napisao u svojoj "Metafizici": "Tales reče da je voda početak svih stvari (i iz toga je zaključio da je Zemlja ravna ploča koja pluta na beskrajnom okeanu)". Možda se ovakav stav ne čini kao odgovarajući početak za nauku i filozofiju kakve znamo danas, međutim na osnovu toga da je nastao iz mitologije, on je ipak revolucionaran. Aristotel Talesa svrstava u tzv. fizičare, odnosno one koji traže physis (grč.osnova svih stvari).
Još neke Talesove izreke:
Ako zapovedaš, upravljaj samim sobom.
Ako je vladar jednom omražen, onda ga njegova bilo dobra bilo loša dela terete.
Veće je poštovanje iz daljine.
Najbrži je um, jer kroz sve juri.
Hodajući putem Tales je gledao u nebo i pao u jamu. Zvao je u pomoć i na to mu je rekla jedna starica: - E, Talese, ti nisi u stanju da vidiš šta ti je pred nogama, a htio bi spoznati što je na nebu.
Tales je govorio da se smrt ne razlikuje od života. Kad mu je prigovoreno pa zašto onda ne umre, rekao je: - Baš zato što nema nikakve razlike.
Šta je teško? - Samoga sebe spoznati. A što je lako? - Drugome savet davati.
Kako ćemo živeti najbolje i najpravednije? - Ako ne budemo radili ono što drugima prigovaramo.
Čoveku koji ga je pitao šta je bilo pre: noć ili dan, on je odgovorio: „Noć je za jedan dan starija."
Stara kineska taoistička priča govori o seljaku koji je živeo nekada davno u veoma siromašnom selu. Smatrali su ga dobrostojećim samo zbog toga jer je imao konja za oranje i prevoz. Jednoga dana konj je pobegao. Sve komšije rekli su mu kako je to zaista strašno, ali seljak je samo odgovorio "Možda, ko će ga znati...".
Nekoliko dana kasnije konj se vratio i na opšte zaprepašćenje doveo sa sobom dva divlja konja koja su ga pratila. Sve komšije složile su se da je to zaista neverovatno i da je velika sreća koja se retko dogadja, ali seljak je samo rekao "Možda, videćemo, ko će ga znati ...".
Sledećeg dana seljakov sin pokušao je jahati jednoga od tih divljih konja. Konj ga je zbacio i mladić je slomio nogu. Seljaci su izrazili svoje žaljenje zbog velike nesreće koja ga je snašla, ali seljak im je tiho rekao "Možda, ko će ga znati..."
Nije prošlo ni mesec dana, selom je prošla vest da je izbio rat i da je pokrenuta opšta mobilizacija. Sva muška deca preko 16 godina u tom selu morali su se odazvati u vojsku, svi osim seljakovog sina, jer je imao slomljenu nogu. Kada mu je nakon par dana neko od komšija rekao kako treba da je ipak srećan zbog toga što je sve tako ispalo i što mu je sin izbegao mobilizaciju, seljak je odgovorio "Možda, videćemo, ko će ga znati ..."
Klod Levi-Stros (fr. Claude Lévi-Strauss; 28. novembar 1908, Brisel – 30. oktobar 2009, Pariz) bio je francuski antropolog i filozof, zagovarač strukturalističkog pristupa socijalnoj antropologiji.Levi-Stros je proširio polje antropologije, i uveo nove koncepte proučavanja kulturnih obrazaca, ponašanja, mišljenja, posebno mitova u primitivnim i modernim društvima. Polazio je od pretpostavke da su mnogi kulturni obrasci — kao oni koji se mogu naći u mitovima i jeziku zapravo ukorenjeni u bazičnim strukturama svesti.
Levi-Stros tvrdi, da se u različitim kulturama, lingvističkim šemama i mitovima i legendama, naziru imenitelji koji su zajednički celoj ljudskoj vrsti.
Njegova dela "Tužni tropi" (1955), zatim "Divlja misao" (1963), su izazivala široku diskusiju među etnolozima, lingvistima, filozofima istoričarima i književnicima. U predgovoru za Nolitovo izdanje «Divlje misli» 1978. filozof Rudi Supek je pisao kako su ideje Klod Levi-Strosa imale izvesnog odjeka i u političkim krugovima: odranije poznat po svojim antifašističkim prilozima i po publikacijama UNESKO-a.
Stros je oštro prekinuo s jednom tvrdo usađenom, i "naučno" fundiranom predrasudom o bitnoj razlici između "primitivnog mentaliteta", koji je obeležje jednog velikog dela čovečanstva koje obitava u širokim prostranstvima Afrike, Australije, Južne Amerike, ili Azije - i "civilizovanog mentaliteta", koji je privilegija nas Evropejaca i drugih civilizovanih naroda. Supek je tada konstatovao da je ta predrasuda ranije služila za opravdanje kolonijalizma, a da nova teza o jedinstvenosti ljudske misli od preistorije do danas baca ovakva shvatanja u nepovrat.
Kao moto "Divlje misli" izdvojen je sledeći Balzakov citat:
Jedino divljaci, seljaci i palančani temeljno i svestrano proučavaju svoje poslove; stoga je, kada sa misli pređu na delo, sve što urade dovedeno do kraja.
Kako svaka divlja guska zamahne u letu krilima, tako stvori zamah uzdignuća za pticu koja leti iza nje. Leteći u obliku slova V, celo jato može leteti za 71% dalje, nego da svaka ptica leti sama. Kadgod se neka guska odvoji od jata, ona smesta oseti teškoću i otpor, koji se javljaju kod takvog izdvojenog letenja, pa se hitro vraća u jato na svoje mesto, da bi se i dalje koristila silom uzdizanja koju stvara ptica neposredno ispred nje.
Kad se guska predvodnica umori, ona zakoluta natrag u jato, a druga guska tada preuzima čelni položaj. Divlje guske iz zadnjih redova gaču kako bi obodrile čelne letačice da održe brzinu leta. Kada se neka guska razboli, kad je rane ili obore na zemlju, dve se druge guske odvajaju iz jata i sleću zajedno s njom da bi joj pomogle i štitile je.
Ostaju sa ugroženom guskom sve dotle dok se ova ne oporavi ili dok ne ugine. Tada uzleću da bi nastavile put same, gledajući da se usput priključe kakvom drugom jatu ukoliko ne mogu da dostignu svoje.
Ljudi koji putuju u istom smeru, brže će i lakše stići tamo gde su se uputili, ako se oslone na medjusobne zamahe i napredovanja.
Kritičko razmišljanje može i treba da se koristi u svim mogućim situacijama koje podrazumevaju obradu informacija, rešavanje problema, donošenje odluka, učenje. Ono nam omogućava da se distanciramo od sopstvenih ubeđenja i predrasuda i da dođemo do do dobro zasnovanih i logičkih zaključaka o tome u šta da verujemo i šta da činimo.
Ono se zasniva na racionalnim argumentima, na kriterijumima, ono koriguje samo sebe i osetljivo je na kontekst.
Ovaj kontekst obuhvata sve od individualnog, socijalnog, kulturnog pa do konteksta koji je određen oblašću čiji je deo dati predmet razmišljanja. Još jedna važna karakteristika kritičkog razmišljanja je njegova zasnovanost na procenjivanju, na vrednovanju prema logičkim i kontekstualnim kriterijumima.
Kritičko razmišljanje podrazumeva i da smo svesni tog sopstvenog procesa razmišljanja, saznanja, zaključivanja. To važi i za motive i emocije koji su integralni deo mišljenja, ali tu 'ličnu notu' u ovom tipu mišljenja moramo da držimo pod kontrolom.
Šta sve nije kritičko razmišljanje ?
Jedan od načina da se objasni šta kritičko razmišljanje predstavlja jeste i taj da se prvo objasni šta ono nije.
Misliti kritički ne znači misliti isključivo negativno sa predispozicijom da se pronadje greška ili mana. Umesto toga kritičko mišljenje treba biti proces neutralnog i nepristrasnog razmišljanja, oslobodjenog svih oblika dogmi kako bi se ispravno proverila odredjena tvrdnja ili mišljenje. Bez obzira da li je ta tvrdnja nečija ili naša sopstvena.
Kritičko razmišljanje nema nameru da učini da ljudi razmišljaju isto. Iz odredjenog razloga, kritičko mišljenje se razlikuje u odnosu na vrednosti i principe osobe koja razmišlja. Što će reći da dve osobe koje su potpuno upoznate sa tehnikama kritičkog razmišljanja, mogu doći do potpuno različitih zaključaka jer se njihove početne premise, principi i vrednosti razlikuju. Dodatno svemu tome, uvek će postojati i razlike u percepciji i osnovnim emotivnim potrebama koje će uvek dovesti do toga da ne mislimo svi isto.
Kritičko razmišljanje ne ugrožava individualnost ili karakter osobe. Ono nema za cilj da menja osobu već da poveća njenu objektivnost prilikom proveravanje tvrdnji sa kojima ta osoba dolazi u susret.
Kritičko razmišljanje nije verovanje već proces. Ono može služiti za proveru tačnosti verovanja, ali samo po sebi nikako nije i ne može postati verovanje.
Kritičko razmišljanje ne služi da obeshrabri ili da zameni osećanja ili naša lična emotivna razmišljanja. Emocije daju značenje našim životima, ugodnost i osećaj svrhe postojanja. Kritičko razmišljanje ne može da nadopuni ovu ulogu ali zato može da nam omogući da se distanciramo od sopstvenih ubeđenja i predrasuda, da nam pomogne da ih proverimo i time dodjemo do dobro zasnovanih i logičkih zaključaka o tome u šta da verujemo i šta da činimo. Isto tako, naša emotivna razmišljanja takodje donose odluke (kao što je na primer odluka da li da stupimo u brak ili da pravimo dete), zbog toga može biti korisno za nas da naše emotivne odluke budu u skladu i sa našim kritičkim odlukama.
Kritičko razmišljanje ne podržava slepo sve što je bazirano na nauci. Na primer, kultura našeg društva je prepuna svakojakih izmišljenih tvrdnji koje nam se predstavljaju kao naučne, a koje prvenstveno služe za razvijanje raznih oblika tržišta od žitarica za doručak pa sve do pilula za povećanje ženskih grudi i muških polnih organa.
Važno je napomenuti i to da argumenti bazirani na kritičkom razmišljanju nisu obavezno i uvek ubedljivi i podsticajni. Možda češće , najubedljiviji argumenti su oni koji su dizajnirani da probude naše odredjene emocije umesto da utiču na naš osećaj objektivnosti. Iz istog razloga, zajedničko kod svih argumenata ubedljivih političara, TV ličnosti, prodavaca i njima sličnih je da poseduju nedostatak kritičkog mišljenja.
Jedna od bitnih stvari je i razumevanje toga da se čovek ne mora roditi sa talentom ili drugim sličnim preduslovom da bi bio sposoban da kritički razmišlja. Niko nije rodjen s razvijenim smislom za kritičko razmišljanje, to se uči. Ali, gde? Trebalo bi da se uči od roditelja, ali su na žalost ti roditelji često primer nedostatka istog, zaokupljeni pre svega politikom, religijom ili tradicijskim predrasudama. Trebalo bi ga razvijati u školi, ali je u ovakvom obrazovnom sistemu to skoro nemoguće.
Zapravo, vrlo se temeljno danas radi na tome da se veština kritičkog razmišljanja ne uči. A upravo to je i osnovni razlog zašto ovaj blog postoji i otkuda motiv i ideja da se putem socijalnih mreža na internetu mladi ljudi bolje upoznaju sa njim.
