Stara kineska taoistička priča govori o seljaku koji je živeo nekada davno u veoma siromašnom selu. Smatrali su ga dobrostojećim samo zbog toga jer je imao konja za oranje i prevoz. Jednoga dana konj je pobegao. Sve komšije rekli su mu kako je to zaista strašno, ali seljak je samo odgovorio "Možda, ko će ga znati...".
Nekoliko dana kasnije konj se vratio i na opšte zaprepašćenje doveo sa sobom dva divlja konja koja su ga pratila. Sve komšije složile su se da je to zaista neverovatno i da je velika sreća koja se retko dogadja, ali seljak je samo rekao "Možda, videćemo, ko će ga znati ...".
Sledećeg dana seljakov sin pokušao je jahati jednoga od tih divljih konja. Konj ga je zbacio i mladić je slomio nogu. Seljaci su izrazili svoje žaljenje zbog velike nesreće koja ga je snašla, ali seljak im je tiho rekao "Možda, ko će ga znati..."
Nije prošlo ni mesec dana, selom je prošla vest da je izbio rat i da je pokrenuta opšta mobilizacija. Sva muška deca preko 16 godina u tom selu morali su se odazvati u vojsku, svi osim seljakovog sina, jer je imao slomljenu nogu. Kada mu je nakon par dana neko od komšija rekao kako treba da je ipak srećan zbog toga što je sve tako ispalo i što mu je sin izbegao mobilizaciju, seljak je odgovorio "Možda, videćemo, ko će ga znati ..."
Klod Levi-Stros (fr. Claude Lévi-Strauss; 28. novembar 1908, Brisel – 30. oktobar 2009, Pariz) bio je francuski antropolog i filozof, zagovarač strukturalističkog pristupa socijalnoj antropologiji.Levi-Stros je proširio polje antropologije, i uveo nove koncepte proučavanja kulturnih obrazaca, ponašanja, mišljenja, posebno mitova u primitivnim i modernim društvima. Polazio je od pretpostavke da su mnogi kulturni obrasci — kao oni koji se mogu naći u mitovima i jeziku zapravo ukorenjeni u bazičnim strukturama svesti.
Levi-Stros tvrdi, da se u različitim kulturama, lingvističkim šemama i mitovima i legendama, naziru imenitelji koji su zajednički celoj ljudskoj vrsti.
Njegova dela "Tužni tropi" (1955), zatim "Divlja misao" (1963), su izazivala široku diskusiju među etnolozima, lingvistima, filozofima istoričarima i književnicima. U predgovoru za Nolitovo izdanje «Divlje misli» 1978. filozof Rudi Supek je pisao kako su ideje Klod Levi-Strosa imale izvesnog odjeka i u političkim krugovima: odranije poznat po svojim antifašističkim prilozima i po publikacijama UNESKO-a.
Stros je oštro prekinuo s jednom tvrdo usađenom, i "naučno" fundiranom predrasudom o bitnoj razlici između "primitivnog mentaliteta", koji je obeležje jednog velikog dela čovečanstva koje obitava u širokim prostranstvima Afrike, Australije, Južne Amerike, ili Azije - i "civilizovanog mentaliteta", koji je privilegija nas Evropejaca i drugih civilizovanih naroda. Supek je tada konstatovao da je ta predrasuda ranije služila za opravdanje kolonijalizma, a da nova teza o jedinstvenosti ljudske misli od preistorije do danas baca ovakva shvatanja u nepovrat.
Kao moto "Divlje misli" izdvojen je sledeći Balzakov citat:
Jedino divljaci, seljaci i palančani temeljno i svestrano proučavaju svoje poslove; stoga je, kada sa misli pređu na delo, sve što urade dovedeno do kraja.
Kako svaka divlja guska zamahne u letu krilima, tako stvori zamah uzdignuća za pticu koja leti iza nje. Leteći u obliku slova V, celo jato može leteti za 71% dalje, nego da svaka ptica leti sama. Kadgod se neka guska odvoji od jata, ona smesta oseti teškoću i otpor, koji se javljaju kod takvog izdvojenog letenja, pa se hitro vraća u jato na svoje mesto, da bi se i dalje koristila silom uzdizanja koju stvara ptica neposredno ispred nje.
Kad se guska predvodnica umori, ona zakoluta natrag u jato, a druga guska tada preuzima čelni položaj. Divlje guske iz zadnjih redova gaču kako bi obodrile čelne letačice da održe brzinu leta. Kada se neka guska razboli, kad je rane ili obore na zemlju, dve se druge guske odvajaju iz jata i sleću zajedno s njom da bi joj pomogle i štitile je.
Ostaju sa ugroženom guskom sve dotle dok se ova ne oporavi ili dok ne ugine. Tada uzleću da bi nastavile put same, gledajući da se usput priključe kakvom drugom jatu ukoliko ne mogu da dostignu svoje.
Ljudi koji putuju u istom smeru, brže će i lakše stići tamo gde su se uputili, ako se oslone na medjusobne zamahe i napredovanja.
Kritičko razmišljanje može i treba da se koristi u svim mogućim situacijama koje podrazumevaju obradu informacija, rešavanje problema, donošenje odluka, učenje. Ono nam omogućava da se distanciramo od sopstvenih ubeđenja i predrasuda i da dođemo do do dobro zasnovanih i logičkih zaključaka o tome u šta da verujemo i šta da činimo.
Ono se zasniva na racionalnim argumentima, na kriterijumima, ono koriguje samo sebe i osetljivo je na kontekst.
Ovaj kontekst obuhvata sve od individualnog, socijalnog, kulturnog pa do konteksta koji je određen oblašću čiji je deo dati predmet razmišljanja. Još jedna važna karakteristika kritičkog razmišljanja je njegova zasnovanost na procenjivanju, na vrednovanju prema logičkim i kontekstualnim kriterijumima.
Kritičko razmišljanje podrazumeva i da smo svesni tog sopstvenog procesa razmišljanja, saznanja, zaključivanja. To važi i za motive i emocije koji su integralni deo mišljenja, ali tu 'ličnu notu' u ovom tipu mišljenja moramo da držimo pod kontrolom.
Šta sve nije kritičko razmišljanje ?
Jedan od načina da se objasni šta kritičko razmišljanje predstavlja jeste i taj da se prvo objasni šta ono nije.
Misliti kritički ne znači misliti isključivo negativno sa predispozicijom da se pronadje greška ili mana. Umesto toga kritičko mišljenje treba biti proces neutralnog i nepristrasnog razmišljanja, oslobodjenog svih oblika dogmi kako bi se ispravno proverila odredjena tvrdnja ili mišljenje. Bez obzira da li je ta tvrdnja nečija ili naša sopstvena.
Kritičko razmišljanje nema nameru da učini da ljudi razmišljaju isto. Iz odredjenog razloga, kritičko mišljenje se razlikuje u odnosu na vrednosti i principe osobe koja razmišlja. Što će reći da dve osobe koje su potpuno upoznate sa tehnikama kritičkog razmišljanja, mogu doći do potpuno različitih zaključaka jer se njihove početne premise, principi i vrednosti razlikuju. Dodatno svemu tome, uvek će postojati i razlike u percepciji i osnovnim emotivnim potrebama koje će uvek dovesti do toga da ne mislimo svi isto.
Kritičko razmišljanje ne ugrožava individualnost ili karakter osobe. Ono nema za cilj da menja osobu već da poveća njenu objektivnost prilikom proveravanje tvrdnji sa kojima ta osoba dolazi u susret.
Kritičko razmišljanje nije verovanje već proces. Ono može služiti za proveru tačnosti verovanja, ali samo po sebi nikako nije i ne može postati verovanje.
Kritičko razmišljanje ne služi da obeshrabri ili da zameni osećanja ili naša lična emotivna razmišljanja. Emocije daju značenje našim životima, ugodnost i osećaj svrhe postojanja. Kritičko razmišljanje ne može da nadopuni ovu ulogu ali zato može da nam omogući da se distanciramo od sopstvenih ubeđenja i predrasuda, da nam pomogne da ih proverimo i time dodjemo do dobro zasnovanih i logičkih zaključaka o tome u šta da verujemo i šta da činimo. Isto tako, naša emotivna razmišljanja takodje donose odluke (kao što je na primer odluka da li da stupimo u brak ili da pravimo dete), zbog toga može biti korisno za nas da naše emotivne odluke budu u skladu i sa našim kritičkim odlukama.
Kritičko razmišljanje ne podržava slepo sve što je bazirano na nauci. Na primer, kultura našeg društva je prepuna svakojakih izmišljenih tvrdnji koje nam se predstavljaju kao naučne, a koje prvenstveno služe za razvijanje raznih oblika tržišta od žitarica za doručak pa sve do pilula za povećanje ženskih grudi i muških polnih organa.
Važno je napomenuti i to da argumenti bazirani na kritičkom razmišljanju nisu obavezno i uvek ubedljivi i podsticajni. Možda češće , najubedljiviji argumenti su oni koji su dizajnirani da probude naše odredjene emocije umesto da utiču na naš osećaj objektivnosti. Iz istog razloga, zajedničko kod svih argumenata ubedljivih političara, TV ličnosti, prodavaca i njima sličnih je da poseduju nedostatak kritičkog mišljenja.
Jedna od bitnih stvari je i razumevanje toga da se čovek ne mora roditi sa talentom ili drugim sličnim preduslovom da bi bio sposoban da kritički razmišlja. Niko nije rodjen s razvijenim smislom za kritičko razmišljanje, to se uči. Ali, gde? Trebalo bi da se uči od roditelja, ali su na žalost ti roditelji često primer nedostatka istog, zaokupljeni pre svega politikom, religijom ili tradicijskim predrasudama. Trebalo bi ga razvijati u školi, ali je u ovakvom obrazovnom sistemu to skoro nemoguće.
Zapravo, vrlo se temeljno danas radi na tome da se veština kritičkog razmišljanja ne uči. A upravo to je i osnovni razlog zašto ovaj blog postoji i otkuda motiv i ideja da se putem socijalnih mreža na internetu mladi ljudi bolje upoznaju sa njim.
