Završio je višu tehničku školu u Beču, a kasnije je postao doktor tehničkih nauka. Nakon odlične karijere građevinskog inženjera u Beču, 1909. godine se vraća u Beograd gde postaje profesor primenjene matematike. Njegovo matematičko znanje su mu preneli njegovi odlični profesori sa kojima je ima čast da radi tokom svog školovanja. Milanković je pored matematike voleo i mnoge druge nauke, kao sto su astronomija, fizika, klimatologija, geologija. Tako je vremenom, povezujuci znanja iz svih ovih nauka, kreirao astronomsku teoriju klimatskih promena na Zemlji.
Ovom teorijom je razjasnio tajnu ledenih doba na našoj planeti i omogućio predviđanje budućih klimatskih događaja. Saglasnost orbitalne, klimatske i geološke dinamike naziva se Milankovićevim ciklusima, bez koje se danas ne može zamisliti ni jedna nauka o Zemlji. Dokazi o ovoj teoriji se nalaze na svakom delu planete i u njena tačnost je višestruko dokazana.
Međutim, u našoj zemlji kultura i svest ljudi nisu okrenuti prema svemiru iz mnogo razloga, pa o Milankoviću se mnogo manje zna nego npr. o Nikoli Tesli, što je neopravdano. Recimo Nikola Tesla jeste bio genije, ali nije bio naučnik u pravom smislu te reči, već je bio pronalazač. Jednostavno Tesla nije nikada doktorirao, dok je Milanković prvi srpski doktor tehničkih nauka.
U prilog tome koliko je ovaj naučnik nepoznat gradjanima stoji i činjenica da je tek 2011. godine doneta odluka za izgradnju njegovog spomenika u Beogradu.
Kada je daleke 1913. godine bila popularna priča o malim zelenim na Marsu, Milanković je svojim proračunima to demantovao tako sto je izračunao da je prosečna temperatura na toj planeti iznosila – 52 stepena celzijusovih, a to je dalje značilo da život nalik onom na Zemlji nije mogao postojati pod tim uslovima. Ali tada je bilo malo onih koji su to mogli da provere. Moderna merenja su pokazala prosečnu temperaturu od -50 stepena, a on je to dobio pomoću papira i olovke.
Pored mnogih otkrića, Milanković je napravio najtačniji kalendar koji je ljudski um mogao osmisliti.
Tajnu ledenih doba su mnogi pre Milankovića pokušavali da reše, ali njihova greška je bila u tome sto su oni problem tražili na Zemlji, a Milanković je primenio svoju naučnu interdisciplinarnost, sagledao problem mnogo šire, uzeo u obzir astronomiju i ostale nauke i tako rešio problem. Time je postao jedan od vodećih svetskih naučnika.
Svoj sveukupi rad na matematičkoj teoriji klime predstavio je u svojoj knjizi “Kanon osunčavanja”, objavljenoj 1941. godine. Ta knjiga je neverovatnom srećom sačuvana, jer je nekoliko dana nakon što je predata, 29 marta 1941. godine, Srpkoj akademiji nauka, počelo bombardovanje Beograda, baš kada je knjiga data na štampanje. Knjiga je kasnije pronađena ispod ruševina štamparije gde je pretrpela neka oštećenja, ali je sadržaj srećom u potpunosti sačuvan.
Pored ovog kapitalnog dela, njegova najpopularnija knjiga je “Kroz vasionu i vekove”. Krater na Marsu i još jedan na Mesecu nose njegovo ime po odluci Međunarodne astronomske unije. Takođe, jedna mala planeta koju je otkrio 1936. godine astronom Petar Đurković nosi ime 1605 Milankovitc. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajijih naučnika o Zemlji I jedan je od najcitiranijih naučnika sa naših prostora.
"Kao sto bajke treba pričati deci u suton kada ih ona gutaju razrogačenih očiju sa jezom i verovanjem, tako treba i o svetu i njegovim tajnama govoriti u slobodnoj prirodi gde nam se čini da udišemo njen životni dah i čujemo njen šapat"
Umro je 12. Decembra 1958. godine u Beogradu i za sobom ostavio brojna otkrića koja su daleko ispred svog vremena, tako da ona dolaze tek sada do izražaja, u eri globalnih klimatskih promena.
Koliko se danas uvažava njegovo naučno delo?
Milanković je danas, može se reći, sinonim za celu oblast proučavanja klime Zemljine prošlosti ili „paleo klime”. On je verovao u osnovnu ulogu astronomskih parametara na ogromne promene u prošlosti, prvi je s tačnošću koliko god se to moglo uraditi u njegovo vreme izračunao dejstvo promena sva tri bitna astronomska parametra kretanja Zemlje i nagiba njene ose na zagrevanje pojedinih uporednika, što je tada bio izvanredno obiman posao; zalagao se za uvažavanje ovih uticaja kao bitnih za smene ledenih doba, i pokazalo se da je bio u pravu.
Još smo u ledenom dobu
Do naglog i ledenog zahlađenja na našoj planeti došlo je pre 25000 godina. Tada je došlo do formiranja “ledenog kontinenta” koji je zahvatao veći deo severne polulopte, a i sve planine kako na severnoj tako i na južnoj Zemljinoj polulopti. Uništen je sav biljni i životinjski svet ili je bio primoran na selidbu tamo gde lednici nisu dospeli. Ovaj period je nazvan kvartarno ledeno doba. Ovakvih perioda je na Zemlji bilo više, a razlog za to je javljanje temperaturnih kolebanja. Dokazi za ova temperaturna kolebanja naučnici nalaze na svakom delu planete.
Milutin Milanković je pojavu poslednjeg ledenog doba objasnio uticajem egzogenih faktora. Značaj je pripisao osunčavanju Zemlje, brzini rotacije, uticaju kosmičkih tela, morskim strujama i mnogim drugim atmosferskim činiocima. Za praćenje temperaturnih kolebanja za poslednjih 600,000 godina, uvedeni su termini : toplotni maksimumi i minimumi na severnoj polulopti.
U direktnooj vezi sa Milankovićevim matematičkim proučavanjem klime bilo je i pitanje redosleda nastanka i dužine trajanja pojedinih ledenih doba. Kada su se upoznali sa prethodnim radom ovog naučnika, naučnici Vladimir Kepen i njegov zet Alfred Vegner su se povezali i sprijateljili sa Milankovićem i imali odličnu i dugu saradnju. Radili su zajedno na pitanju promene klimatskog režima u geološkoj prošlosti Zemlje.
Pozvali su Milankovića da im se pridruži u pisanju velikog i stručnog dela „Klimati Zemljine prošlosti“. Milanković je trebao da svojom matematičko-fizičkom metodom ispita vekovne promene osunčavanja Zemlje tokom poslednjih više stotina hiljada godina .
Tek su sedamdesetih godina istraživanjem bušotina sedimenata sa okeanskog dna (veliki međunarodni projekat CLIMAP) ustanovili da su, kako se danas kaže, Milankovićevi ciklusi bili osnovni pogonski mehanizam ili pejsmejker ledenih doba, kako naglašava akademik Fedor Mesinger.
Zašto su klimatska kolebanja i dalje neuhvatljiva i neshvatljiva ?
Danas znamo, prvenstveno kao rezultat rada američkog naučnika Edvarda Lorenca šezdesetih godina, da je atmosfera sistem kod koga, ma koliko male, razlike u početnom stanju vremenom narastu, tako da posle nekog vremena dva u početku sasvim neznatno različita stanja postanu toliko različita kao što bi bila dva stanja nasumce izabrana. Mada smatramo da se u takvom sistemu promene događaju po strogim matematičko-fizičkim zakonima, ustanovljen je termin da njime vlada „haos”. To znači da prognoza vremena, da će se takve i takve vremenske prilike dogoditi na određenom mestu i u određeno vreme, nije opravdana posle dve ili, najviše, tri sedmice. Ovo bi bila granica koliko unapred možemo da pohvatamo „ćudi Eolove”, kako je govorio Milanković, koristeći naučni metod.
Ali ovo ne znači da su dve-tri sedmice granica za ono što se da uraditi naučnim metodom. Sveukupnost vremena, klima, događa se kao rezultat ne samo početnog stanja i zakonitosti atmosfere, već i kao rezultat kretanja u okeanima, topljenja ili formiranja leda, promena u tlu i na tlu uključujući biljni pokrivač. Naročito je velik uticaj toplote vode ekvatorijalnog Pacifika (El ninjo ili na španskom „mali dečak” i La ninja „mala devojčica”).Postoje procesi gde ima malo mesta sumnji: gotovo da nema priznatih naučnika koji ne veruju u znatno globalno zagrevanje, i porast nivoa mora zbog oslobađanja gasova „staklene bašte”.
Osunčavanje planeta
Četri egzaktne oblasti kojima se Milankovć bavio na početku izgradnje svoje teorije su: sferna astronomija, racionalna mehanika, nebeska mehanika i teorijska fizika. Ove oblasti su mu dale mogućnost da u širokom rasponu zapazi niz zajedničkih problema i da nađe odgovarajuće područije svog naučnog rada.
Njutnov zakon opšte gravitacije predstavlja osnovu nebeske mehanike i kada bi se planete samostalno okretale oko Sunca za njih bi važio jednostavan oblik zakona gravitacije. Međutim, kako na svaku planetu utiču i ostale planete, dolazi do poremećaja utvrđene putanje. Takođe i sateliti planeta utiču na planete oko kojih se okreću. Ipak, vremenom se primena nebeske mehanike na planete i satelite dovela do velike svršenosti, ali to nije bio slučaj sa delovanjem i rasprostiranjem Sunčevog zračenja po okolnim nebeskim telima. Upravo je to podstaklo mladog naučnika da odabere naučno područije kojim će se baviti čitavog života.
Ovde bi trebalo da se ukaže na nekoliko bitnih astronomskih pojava koje su bitne za osunčavanje planeta.
P - precesija
N - nutacija
R - rotacija
N - nutacija
R - rotacija
Precesija je „ljuljanje“ ili tačnije klaćenje Zemljinih obrtnih polova. Otklon Zemljine obrtne ose od centra iznosi danas 23,5 stepeni, a vreme punog obrtanja iznosi 26000 godina. Ovaj ugao je ustvari odstupanje Zemljine obrtne ose od normale na ravan ekliptike. Taj ugao varira u granicama od 22,1 do 24,5 u periodu od 41 000 godina.
Nutacija daje sinusoidnu krivu za precesioni krug sa periodom od 19 godina.
Najbliža tačka na putanji planete od Sunca naziva se perihel, a najudaljenija tačka naziva se afel. U zavisnosti od položaja tačke prolećne ravnodnevnice u odnosu na ove dve krajnje tačke zavisi i dužina godišnjih doba. Zanimljivo je da je kod nas zima kada je Zemlja najbliža Suncu, a to znači da temperatura na zemlji uglavnom zavisi od ugla upadnih Sunčevih zraka.
Pored zakona nebeske mehanike Milanković je morao da koristi i zakone zračenja, odnosno prostiranja i apsorbovanja prispele energije. Posao su mu olakšali američki astrofizičari koji su 1913. godine izračunali vrednost solarne konstante. U svojim veoma zahtevnim proračunima Milanković je uzeo sve astronomske uticaje.
U svojim proračunima je uveo pojmove kao što su kalorična polugodina, (letnja: 23. mart – 23. septembar i zimska: 23. septembar – 21. mart), pojam kaloričnog ekvatora i pojam solarne klime kako bi malo olakšao i onako previše složene račune.
Da bi matematički povezao i usaglasio mnoge faktore i parametre, Milanković je bio prinuđen da razvija svoju specifičnu matematičku teoriju. Širina i celovitost njegove njegove teorije dala joj je racionalnost i dugovečnost, bez obzira na kasnije novootkrivene činjenice i parametre.
Milankovićevi ciklusi
Kada je delo „Klimati geološke prošlosti“ izašlo iz štampe 1924. godine, izazvala je veliku pažnju. Keper je uporedio Milankovićeve matematičke rezultate i rezultate nađene na terenu i uvideo da se oni odlično poklapaju. To je bio dokaz ispravnosti njegovog rada. Jasno je pokazano da je u poslednjih 650 000 godina bilo 11 ledenih doba i isto toliko međuperioda.
Prema Milankovićevim računima, precesioni ciklusi imaju veći uticaj na pojavu ledenih doba na nižim nego na večim geografskim širinama, dok je obrnut slučaj sa nagibom zemljine ose. Za sve svoje rezultate je napravio precizne tablice i tako dao slikovit prikaz i jasnu predstavu klimatskih tokova tokom poslednjih milion godina Zemljine prošlosti.
Geološka hronologija Zemlje
Geološka hronologija je hronologija koju koriste geolozi i drugi naučnici kako bi se opisalo vrieme i odnosi između događaja koji su se dogodili u istoriji Zemlje.
Geološki dokazi ukazuju kako je Zemlja stara oko 4570 miliona godina. Geološko ili "duboko" vreme Zemljine prošlosti je organizovano u različite jedinice prema događajima koji su se dogodili u svakom periodu. Različiti opsezi vremena su obično podeljeni po većim geološkim i paleontološkim događajima kao što su masovna izumiranja. Na primer, medja izmedju perioda krede i paleogena je definisana u skladu sa događajem masovnog izumiranja koji je označio kraj dinosaurusa i mnogih morskih vrsta.
Pomeranje Zemljinih polova
Zašto u Evropi ne postoje tragovi ledenih doba koja su se desila u dalekoj prošlosti? To pitanje je mučilo mnoge tadašnje načnike, a posebno je zanimalo Vegenera koji je imao svoju teoriju o tome. On je smatrao da su se u dalekoj geološkoj prošlosti svi kontinenti nalazili u jednoj celini, a da je tek kasnije izdeljeno na one delove koje mi danas poznajemo. Iz takve pretpostavke je proizilazilo da se obrtna osa, odnosno njeni polovi, nije menjala, ali su se kontinenti pomerali. Tako je u doba karbona Zemljin ekvator prolazio preko Evrope, pa samim tim nije ni moglo biti takvog osunčavanja koje bi dovelo do pojave ledenih doba.
Ovakva teorija je zahtevala i odgovarajuću astronomsku teoriju sa matematičko-fizičkom podlogom. Iz tog razloga se Vegener obratio Milankoviću, tada već čuvenom naučniku na polju kosmičke klimatologije i problema izmena Zemljine klime, i zamolio ga da se posveti tom problemu. Pošto su bili kolege i dobri prijatelji Milanković je to rado prihvatio i 1925. godine započeo rad na tom pitanju.
S obzirom da je Milanković bio uvek temeljan, morao je prvo da dobro prostudira problem na kome će raditi. Bio je to veoma složen problem koji je zahtevao dosta vremena i dosta napora.
Milanković je nakon dosta truda dobio rešenje u obliku, sada već, čuvene diferencijalne jednačine. Posebno mu je žao što Vegener nije doživeo da vidi rešenje problema za čije rešavanje je on bio inicijator. Vegener je poginuo (smrzao se) na Grenlandu prilikom svoje treće ekspedicije. Bio je strastveni istraživač i njegova smrt nije rastužila samo Milankovića već i čitav tadašnji naučni svet.
Ipak, Milankovića je tešilo to što je njegov tast Kepen prihvatio rešenje i predstavio ga čitavoj naučnoj javnosti. Takođe pokazao da se rešenje poklapalo sa ranijim nalazima do kojih se došlo proučavanjem geološke prošlosti Zemlje.
Evo kako je sam Milanković objasnio pomeranje Zemljinih polova:
„Iz poznatih zakona racionalne mehanike i njenih stavova sledi da će pomeranje Zemljine ljuske imati sasvim neznatan uticaj na orijentaciju Zemljine ose u prostoru, koja podleže samo svom precesionom i nutacionom zaošijavanju. Zato možemo, vodeći samo o njemu računa, orijentaiju Zemljine ose u prostoru smatrati nepromenljivom, nedodirnutom vekovnim pomeranjem Zemljine ljuske.
Posmatrajući tu pojavu iz planetskog prostora, možemo reći da se Zemljina ljuska pomera preko Zemljinih polova rotacije. Posmatrajući tu pojavu sa Zemlje, možemo reći da se polovi pomeraju, polagano po Zemljinoj ljusci, a to pomeranje želimo da ispitamo i opišemo…“
Izabrana dela
Izabrana dela Milutina Milankovića su izašla u 8 tomova:
1. Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledelih doba 1
2. Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledelih doba 2
3. Nebeska mehanika, Istorija astronomske nauke
4. Kroz vasionu i vekove, Kroz carstvo nauka
5. Spisi iz istorije nauke
6. Članci, govori, prepiska
7. Uspomene, doživljaji i saznanja
8. Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba (prevod na engleski)
Takodje, postetite digitalnu zbirku od 38 kopijа originаlnih izdаnjа Milutinа Milаnkovićа
O svojim poslednjim staračkim danima Milanković kaže:
„Teško je pojedincu da pravilno oceni svoje duhovne sposobnosti. I budala sebe smatra pametnim. O sebi mogu kazati, otprilike, ovo. Logika mojih misli i pravilnost njihovih zaključaka još je tu, ali se misli kreću tromije, kao da su im se otrcala krila. Ipak, odblesne u njima po koja orginalna značajna ideja. Fiziološkom procesu starenja pridruživao se i psihički. Duša mi je izgubila svoju vedrinu, polet, i samopouzdanje. A i to ima svojih uzroka…“Milanković je umro 12. decembra 1958. godine u 80. godini u Beogradu gde je i sahranjen, ali je ostavio oporuku da njegovi posmratni ostaci budu prebačeni u Dalj. To je učinjeno 1966. godine.
Svoju zaostavštinu na naučnom i uopšte stvaralačkom radu je ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U ovoj ustanovi se čuva i radna soba Milutina Milankovića.
Zanimljivosti o Milutinu Milankoviću
- Napravio je najtačniji kalendar do sada. Dužina tropske godine iznosi 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi, dok je Milanković postigao tačnost od 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 48 sekundi. Samo 2 sekunde duže traje godina po najtačnijem kalendaru.
- Milanković nikada nije prihvatio Ajnštajnovu teoriju relativnosti, ali je to tada bio slučaj i sa mnogim drugim naučnicima tog vremena.
- Dobio je krater sa svojim imenom na daljoj strani Meseca veličine 34 km, zatim krater na marsu prečnika 118 km i asteroid pod nazivom 1605 Milanković.
- NASA ga je uvrstila u 10 najvećih naučnika koji su se bavili proučavanjem Zemlje.
- Za razliku od Nikole Tesle ili Mihajla Pupina, svetsku slavu nije stekao u najvećim svetskim centrima, već se svojim naučnim teorijama bavio u sobici u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu, koristeći samo papir, olovku, šiber i logaritamske tablice.
- Milanković je glavni „krivac“ koji je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao.
- Evropsko geofizičko društvo je 1993. godine ustanovilo medalju Milutin Milanković.
- Bio je jedan od najboljih poznavalaca istorije astronomije i nauke uopšte, a to dokazuje u nekoliko svojih dela.
- Najcitiraniji je srpski naučnik svih vremena.
0 komentari:
Post a Comment