Sukob mišljenja i priručnik za pravilno neslaganje

Sledeći tekst govori o tome koji nivoi kvaliteta rasprave postoje, kako ih prepoznati, na koje sve stvari usmeriti pažnju kada je sukob mišljenja u pitanju. Saveti su opšte prirode, bez obzira da li se radi o komentarisanju na diskusionim forumima, socijalnim mrežama, blogovima ili sličnom. Takodje, govorićemo o tome šta jedno neslaganje čini pravilnim i snažnim, takodje predstavićemo hijerarhiju neslaganja (Disagreement Hierarchy, skraćeno DH).

Zašto je sukob mišljenja potreban ?

Dijaloška priroda kritičkog mišljenja podrazumeva racionalan sukob različitih (nekada veoma suprotstavljenih) gledišta, to je sukob zasnovan na razmeni argumenata. Šta je cilj tog sukoba ? Cilj bi trebalo biti ocenjivanje nečijeg gledišta ili tvrdnje. Kroz dobro vodjen dijalog obe strane proveravaju validnost i snagu svojih argumenata, obe strane dokazuju i opovrgavaju različita gledišta i time utvrdjuju sopstvene greške i nedostatke u shvatanju problema.Iz ovoga možemo zaključiti sledeće, iz kvalitetne rasprave - obe strane dobijaju. Zbog toga je kod svih učesnika u dijalogu, veoma potrebna sposobnost i veština da se problem sagleda iz nečije (nove) perspektive, koja je najčešće veoma različita.

Internet, sa druge strane, je pretvorio klasično pisanje u sveopštu konverzaciju. Pre nekoliko decenija pisci su pisali, a čitaoci čitali. Danas internet omogućava čitaocima da komentarišu ono što je pročitano. Tu mogućnost čitaoci sve više i više koriste, kroz nizove komentara, kroz diskusione forume ili kroz sopstvene blogove.

Kada ljudi diskutuju, oni se mogu slagati ili neslagati oko neke teme. Mnogi koji komentarišu na internetu najčešće izražavaju svoje neslaganje. To je i za očekivati, jer slaganje obično slabije motiviše ljude od neslaganja. Pri slaganju imate manje toga što bi ste rekli. Mogli bi ste se nadovezati na nešto izrečeno, ali autor je verovatno već istražio i izneo najzanimljivije tačke svoje teze. Medjutim, kada se ne slažete vi zalazite u sasvim nova područja koja autor verovatno nije istražio ili nije znao da treba da ih istraži. A upravo u tome i leži najveća korist od neslaganja.

Bitno je napomenuti da postoji ogromna razlika izmedju slaganja, neslaganja i argumenta. Šta predstavlja svako od njih smo objasnili u ovom tekstu. Dakle, argument nije isto što i neslaganje.

Ipak, većini korisnika je daleko lakše izabrati neki od nižih slojeva u kvalitetu rasprave, davanje pogrdnih imena autoru ili bavljenjem autorom i njegovim karakteristikama umesto fokusiranja na argumente koje je taj autor izneo. Sledeća slika upravo predstavlja te nivoe kvaliteta rasprave.





Dakle, kako se krećete ka dnu, sve češće možete naići na primere oko sebe. Krenimo sa dna piramide :


DH0. Besmisleno vredjanje

Ovo je najniži oblik neslaganja, a verovatno i najčešći. Svi smo imali često puta prilike videti komentare ovog tipa:

„Šta on ima da govori i tvrdi kad je obična komunjara...“

„Ovo što pišeš su apsolutne budalaštine, to veze sa vezom nema čoveče...“

„Mrzi me da ti odgovaram na tako infantilna pitanja..“

„Debilčino...“

Ovde je korisno spomenuti da su takva besmislena vredjanja nekada suptilnije upakovana (u zavisnosti od veštine govornika i situacije). Recimo:

Primećujem da nisu u stanju razgraničiti osnovne stvari iako ti većina ljudi ukazuje na to...

Često će se pribeći i pozivanju na ostale učesnike kako bi se pronašla podrška medju njima.


DH1. Ad hominem

Ad hominem napad nije tako slab kao besmisleno vredjanje. Ovakav napad mogao bi imati čak i neku težinu. Na primer,  ako prosvetni radnik napiše članak koji govori o potrebi povećanja nastavničkih plata, neko će sigurno odmah prokomentarisati :

Pa naravno da traži veću platu za nastavnike. On je i sam nastavnik.

Takav odgovor ne opovrgava autorov argument, ali je barem povezan s temom. Ovo je još uvek vrlo slab oblik neslaganja. Ako postoji greška u argumentu spomenutog nastavnika treba je istaći i objasniti ako je moguće, ako greška ne postoji kakvu zapravo razliku čini to što je autor nastavnik?
Sugerisati da autor nije autoritet za datu temu varijanta je ad hominem napada i to posebno beskorisna - dobre ideje često dolaze od autsajdera. Jedino je pitanje je li autor u pravu ili nije. Ako je zbog ličnog neznanja pogrešio istaknite greške. Ako grešaka nema u čemu je problem?

Treba spomenuti i to da su ovakva ad hominem neslaganja često vešto upakovana i ne tako lako uočljiva na prvi pogled. To dosta zavisi i od veštine govorništva. Isto tako, osobe koje koriste ovaj nivo rasprave, često pribegavaju pronalaženju "saradnika" u grupi, smatrajući da tako njihove reči dobijaju veću snagu. Recimo:

  1. Osoba A se ne slaže sa autorom i započinje ad hominem napad.
  2. Grupa B (članovi koji su negativno nastrojeni ka autoru), izražava slaganje sa osobom A
  3. Grupa C (članovi koji su neutralni učesnici rasprave) počinje da stiče utisak da je neslaganje osobe A na mestu.

DH2. Komentar na ton

Sledeći nivo je komentarisanje stila pisanja umesto sadržaja (onoga što je napisano). Najniži oblik spomenutog je neslaganje sa tonom napisanog, na primer:

Ne mogu verovati da je autor tako nonšalantno odbacio teoriju inteligentnog dizajna.

Iako bolje od napadanja samog autora, ovo je još uvek slab oblik neslaganja. Mnogo je bitnije je li autor u pravu od toga kakvim tonom piše. Posebno zbog toga što je ton često teško proceniti. Neka osoba koja je posebno osetljiva na odredjenu temu mogla bi se uvrediti zbog tona koji bi ostali čitaoci ocenili možda sasvim neutralnim.

Zbog toga, ako je vaša najgora kritika nečijeg argumenta usmerena na ton ili stil pisanja, zapravo nemate baš mnogo toga što bi ste rekli. Ako je autor neozbiljan, da li je možda ipak u pravu!? Bolje je i to nego smrtno ozbiljan ali u krivu. Ako je negde pogrešio, ukažite na to gde.


DH3. Kontradikcija

Konačno nivo neslaganja gde se kritikuje sadržaj rečenog, umesto toga kako je šta rečeno ili ko je rekao. Najniži oblik smislenog odgovora na argument je jednostavno navesti suprotno, uz malo ili čak bez dokaza koji bi takvu tvrdnju potkrepili. Ovo je često kombinovano sa DH2 izjavama, kao u ovom primeru:

Ne mogu verovati da je autor tako nonšalantno odbacio teoriju inteligentnog dizajna. Inteligentni dizajn je poprilično utemeljena naučna teorija.

Kontradikcija može imati odredjenu težinu. Ponekad je dovoljno i samo videti jasno izrečenu suprotnu tvrdnju kako bi shvatili da je tačna. Ipak, dodatni dokazi jesu uvek potrebni jer bez njih se ne može oceniti tačnost takve tvrdnje.

DH4. Kontraargument

Na četvrtom nivou stižemo do prvog uverljivog oblika neslaganja: kontraargumenta. Sve ostale oblike neslaganja sa nižih nivoa ispod ovoga, obično možemo ignorisati budući da ne dokazuju ništa.  Kontraargument bi mogao nešto i dokazati, no problem je - teško je reći tačno šta bi to dokazao. Naime, kod kontraargumenta se zaista radi o argumentovanom iznošenju neslaganja sa nekim stavom. Problem je što ti argumenti nisu usmereni u sasvim dobrom pravcu.

Na primer, na tezu:

Ulaskom Srbije u Evropsku Uniju povećaće se stabilnost države i time privući strane investicije što će omogućiti nova radna mesta.

moguće je izraziti neslaganje izjavom:

Ma kakva stabilnost države, samo će nas uvaliti u dugove i pretvoriti u finansijske robove.

Ovakav odgovor mogao bi biti istinit pa čak i pridoneti samoj temi rasprave, ipak kontraurgument iz ovog primera ni na koji način ne pobija prethodno iznešenu tezu. Kontraargumenti su često usmereni protiv nečega što barem delimično odudara od početne teze.
Kod strastvenih rasprava vrlo je čest slučaj da sagovornici zapravo govore o dve pomalo različite stvari. Moguće je čak i da se slažu, ali su toliko uronjeni u prepirku da to ni ne shvataju.  Ponekad postoji poseban i važan razlog za diskutovanje nečeg što je malo drugačije od autorove originalne teze - onda kada smatrate da je autor promašio suštinu problema; ali kada ovo činite morate to i naglasiti.

DH5. Pobijanje

Najuvjerljiviji oblik neslaganja je pobijanje. Ono je takodje i medju najredjima jer zahteva najviše truda. Zaista, hijerarhija neslaganja predstavlja takvu piramidu da što se više penjemo, sve manje primera nalazimo. U suprotnom, kako se krećemo ka nižim nivima i broj primera raste.

Da bi nekoga pobili verovatno ćete morati citirati. Ovde je cilj pronaći "trulu jabuku" - pogrešan put zaključivanja do onoga sa čime se ne slažete - i tada objasniti u čemu je tačno greška. Ako ne možete pronaći citat s kojim se ne slažete onda se trebate zapitati ima li vaše neslaganje ikakvu smisla?

Dok pobijanje po sebi povlači i citiranje autora, citiranje, sa druge strane, samo po sebi ne podrazumeva pobijanje. Neki autori navode delove sa kojima se ne slažu kako bi ostavili utisak valjanog pobijanja, no nadovezuju se jako slabim odgovorima - na DH3 ili čak DH0 nivou.

DH6. Pobijanje suštine argumenta

Najsnažniji oblik neslaganja je pobijanje suštine suprotstavljenog argumenta.Čak i na DH5 nivou ponekad nailazimo na namernu neiskrenost, npr. kada neko pobija manje bitne delove argumenta izvučene iz konteksta. Ponekad je način na koji je to učinjeno bliži profinjenom obliku ad hominem napada nego stvarnom pobijanju, npr. ispravljanje nečije gramatike ili cepidlačenje oko nebitnih greški pri pisanju imena ili brojeva. Ukoliko suprotstavljeni argument ne zavisi od takvih detalja jedina moguća svrha takvog pobijanja je da bi se diskreditiovao protivnik i prikazao kao nestručan i nekompetentan za raspravu.
.
Istinsko pobijanje zahteva pobijanje suštine argumenta, tj. barem jedne od osnovnih teza na kojima argument počiva. Suštinsko pobijanje zahteva i najviše truda i preciznosti jer je potrebno jasno odrediti oko toga šta smatramo suštinom. Stvarno učinkovito pobijanje izgledalo bi dakle ovako:

Suština autorovog teksta je izgleda X, budući da kaže ... ali to X je pogrešno iz sledećih razloga ...razlog br.1, razlog br.2 razlog br.3 ...

Citat koji izdvojite kao grešku ne mora biti autorova konačna tvrdnja. Dovoljno je pobiti bitnu premisu na kojoj ta tvrdnja počiva.


Šta sve ovo zapravo znači?

Sada imamo mogućnost klasifikacije oblika neslaganja. Kako nam to može pomoći? Piramida neslaganja ne pomaže nam pri izboru pobednika diskusije. DH nivoi opisuju tek formu argumenta, bez obzira je li on validan ili ne - na primer. argument na DH6 nivou bi takodje možda mogao biti potpuno neispravan. Iako DH nivoi ne postavljaju donju granicu uverljivosti odgovora, barem postavljaju gornju granicu. Istina, DH6 nivo može ponekad biti neuverljiv, ali DH2 i DH1 odgovori su neuverljivi gotovo uvek.

Najtačnija prednost klasifikacije oblika neslaganja je pomoć ljudima pri proceni diskusija koje čitaju. Konkretno, pomoći će vam da uočite intelektualno neiskrene argumente. Rečit govornik ili pisac može ostaviti dojam pokoravanja protivnika već i samom spretnom upotrebom moćnih reči. Verovatno upravo to i jeste jedna od glavnih osobina demagoga. Kada je čitalac u stanju da prepozna takve nivoe neslaganja, on poseduje iglu za bušenje takvih demagoških balona.

Ova klasifikacija nivoa takodje može pomoći i onima koji pišu. Većina intelektualne neiskrenosti je nenamerna. Kada neko govori protiv tona kojim je napisan originalni argument, on je često uveren da je nešto ozbiljno i važno rekao, ipak treća strana (osoba koja dijalog čita) doneće krajnji sud i verovatno to okarakterisati kao niži nivo neslagnja.

Sagledavanjem vlastite pozicije iz šire perspektive, kroz hijerarhiju neslaganja, onaj ko piše bi mogao dobiti inspiraciju da napravi taj dodatni korak do kontraargumenta ili suštinskog pobijanja. Ali najveća korist pravilnog neslaganja nije to što ćete razgovore učiniti ugodnijima, već što će sami sagovorniici biti barem za korak bliži istini.

Ako krenete proučavati razgovore otkrićete mnogo više podmuklosti na DH1 nivou nego na DH6 nivou. Sa druge strane, nije potrebno biti podmukao i neugodan kada je vaša poenta čvrsta i stvarna. Zapravo, tada i ne želite da budete takvi. Jer kada imate reći nešto istinito, vredjanje publike samo vam može biti prepreka na putu do tog cilja.

I na kraju, ako penjanje po hijerarhiji neslaganja čini ljude manje neugodnima i manje neprijatnima, to onda može da znači da će ono većinu ljudi učiniti i srećnijima. Ljudi su neugodni i neprijatni najčešće kada sebi ne mogu pomoći.

Korisna literatura :

Šta je argument ? Po čemu se razlikuje od gledišta, slaganja ili neslaganja ?

Sposobnost kritičkog rezonovanja stvarnosti i donošenja ispravnih zaključaka, zavisi od toga u kojoj meri ste u stanju da prepoznate isitnitosti (dokaze) ali i zablude koje ljudi iznose. Bez obzira da li lično učestvujete u verbalnoj diskusiji ili samo u njoj prisustvujete, bez obzira da li možda pratite odreedjenu diskusiju na forumu ili blogu. U svakom od ovih slučaja ključno je da prepoznate :
  • Šta sagovornici koji diskutuju tvrde? Šta žele da kažu ? Koje su im ideje ?
  • Koje argumente (dokaze) imaju za svoje tvrdnje? 
  • Koliko su ti argumenti bitni za temu o kojoj je reč ?
  • Da li manipulišu argumentima ? Gde i kako ?
  • Po čemu se razlikuje gledište / slaganje / neslaganje od argumenta ?
Veoma mnogo možete naučiti o ljudima na osnovu argumenata koje iznose (ili ne iznose). Možete otkriti kakva verovanja imaju i zašto su ona takva, na čemu su izgradjena, na kojim premisama i vrednostima, ali isto tako i vaši sagovornici otkrivaju vas. Utvrdjivanjem nedostataka i grešaka koje sami pravite u diskusiji, vi povećavate sopstvene šanse da vas ljudi ozbiljnije saslušaju i bolje razmotre vaše tvrdnje.

Šta je to gledište (aspekt) ?

Gledište ili aspekt bi prosto rečeno trebalo da predstavlja nečiji ugao gledanja. Ovde je bitno odmah naglasiti sledeću stvar -  gledište nije argument (dokaz), već lični doživljaj koji može biti zamagljen sopstvenim ubedjenjima ili predrasudama. Zbog toga se gledište (ugao gledanja) veoma često i razlikuje od čoveka do čoveka, što je i sasvim normalno. Ljudska se bića danas na planeti ne slažu oko mnogih tema. Na primer, ne slažu se oko toga da li je globalno zagrevanje uzrokovano čovekom, da li nas posećuju vanzemaljci, postoji li Bog, itd. Za svaku od ovih tema postoje različita ljudska gledišta.

Primer iz filozofije Vitgenštajna - Zec ili patka ? Jedan deo posmatrača
će jasno videti zeca na slici a drugi divlju patku. Ista slika će 
prouzrokovati dva potpuno različita gledišta medju posmatračima.

Takodje i svi ljudi nemaju isti nivo znanja. Za svakog čoveka njegovo gledište predstavlja njegovu sopstvenu predstavu o tome što je istina.


Šta je zajedničko za slaganje i neslaganje ? 

Mi kažemo da se sa nekim slažemo ako imamo slična ili relativno slična gledišta oko neke stvari. Ljudi će se najčešće slagati sa onim gledištima koja su najmanje suprotstavljena njihovom. Čak će smatrati da neko drugo gledište ne čini "znanje" u zavisnosti od toga u kojoj meri je to tudje gledište suprotstavljeno njegovom gledištu.

Ipak, bez obzira da li se mi slagali ili neslagali sa nečijim gledištem, to slaganje ili neslaganje i dalje nije argument koji dokazuje neku tvrdnju tačnom ili netačnom.

Da bi smo bolje upoznali razlike izmedju gledišta, slaganja, neslaganja i argumenta možemo proći kroz nekoliko običnih primera. Uzećemo za temu genetički inženjering i tvrdnju da ga ne treba razvijati u budućnosti zbog štetnog uticaja na životnu sredinu.


Gledište  (primer 1)
Genetički inžinjering me zaista zabrinjava, mislim da bi ga trebalo ukinuti.

Pošto gornja tvrdnja ne sadrži nikakve argumente, u pitanju je dakle samo gledište.

Gledište  (primer 2)
Ja sam ozbiljno izučavao genetiku na fakultetu, i duži niz godina čitam i informišem se o genetičkom inženjeringu. Nakon svega toga, složio bih se potpuno sa tobom u tome da njegov dalji razvoj treba ukinuti.

Ovaj primer je takodje samo gledište, zašto? Pa bez obzira što autor iznosi informacije o tome koliko je upoznat sa datom oblašću, on i dalje nije izneo nikakav argument. On se samo slaže, ali bez dokaza o tome zašto.

Gledište  (primer 3)
Mislim da je genetički inženjering veoma važna oblast nauke i da ima dosta potencijala za budućnost.Treba mu pažljivo pristupati svakako ali nikako ga ne treba ukidati. Može se možda jednog dana ispostaviti da je to neophodan stepen razvoja svake civilizacije koja je napustila svoju zvezdu i krenula da putuje dalje kroz Univerzum.

Ovde je sada u pitanju neslaganje ali ipak i dalje samo gledište jer nikakvi argumenti još nisu iznešeni. Pretpostavke o tome kako bi možda mogla izgledati budućnosti - nisu argumenti.

Dakle, šta je to argument ?

Argument (latin. "osnovna, dokaz") je izjava ili niz izjava koji se koristi za opravdanje ili opovrgavanje neke tvrdnje. Argumenti pre svega služe uveravanju ljudi o istinitosti ili o zabludi jedne teorije i zato su ključno sredstvo u svakoj nauci, kritici, raspravi i dijalogu.

Argument mora imati pre svega logičnu formu. Da bi zadovoljio tu logičnu formu on mora imati najmanje dve premise i zaključak koji je izveden na osnovu tih premisa. Šta je premisa ? Premisa je preduslov od kojeg polazimo, nešto što moramo uzeti kao istinitu osnovu da bi smo došli do nekog zaključka. Uzmimo sledeći primer :
  1. "Svi ljudi su smrtnici"
  2. "Sokrat je čovek"
  3. "Sokrat je smrtan"
U ovom primeru prva dva nezavisna preduslova (premise) su "Svi ljudi su smrtnici" i "Sokrat je čovek". Treća stavka "Sokrat je smrtnik" predstavlja zaključak koji smo izveli na osnovu gornje dve premise. Dakle, premisa je sud od kojeg polazi postupak zaključivanja, što će reći da ako je ona pogrešna i zaključak koji smo izveli verovatno će biti pogrešan. 

Najmanje dve premise i zaključak koji je izveden
iz njih, čine osnovnu strukturu jednog argumenta

Zbog ovoga moramo biti jako obazrivi kod argumenata. Nije sve što izgleda i što nam je predstavljeno kao argument zaista i validan argument. Jako je važno razviti sposobnost za otkrivanje slučajno ili namerno predstavljenog "nevalidnog" argumenta. Recimo, nekada čak i ako su premise tačne, zaključak može biti pogrešno izvučen.

Pogledajmo ovaj prost primer. Pretpostavimo da su sledeće dve premise tačne :

1. Svi lekari imaju diplomu medicinskog fakulteta.
2. Milan je lekar.


Iz ovoga bi mogli izvući zaključak da je Milan lekar koji ima diplomu medicinskog fakulteta.

Pazite sada, pretpostavimo da su i ove dve premise tačne :

1. Svi lekari imaju diplomu medicinskog fakulteta.
2. Milan ima fakultetsku diplomu.


Da li i iz ovoga možemo zaključiti da je Milan lekar ? Naravno da ne.

Proveravanje logičnosti argumenta i tačnosti premisa u svakodnevnim diskusijama je još veći i komplikovaniji posao. Premise nisu uvek eksplicitno navedene pa je potrebno "čitati izmedju redova" kako bi se one identifikovale.

Da bi se utvrdila tačnost veoma često je potrebno i ozbiljnije poznavati odredjenu oblast, pogotovo ako se radi o diskusijama vezanim za nauku ili tehnologiju. Ovo od nas može zahtevati da konsultujemo neku stručniju (pouzdanu) osobu ili sami posvetimo dodatno vreme na istraživanju tačnosti premisa.

Po čemu se slaganje i neslaganje razlikuje od argumenta ?

Kao što smo rekli ranije, argument nije isto što i neslaganje ili slaganje. Vi se možete sa nekim ne slagati o odredjenoj tvrdnji i to možete učiniti bez iznošenja razloga i dokaza zašto se ne slažete. Ali kod kritičkog zaključivanja naglasak je upravo na argumentovanom slaganju ili neslaganju tj. na iznošenju dokaza zašto se slažete ili zašto se ne slažete. Upravo to čini ključnu razliku izmedju gledišta (ugla gledanja na tvrdnju tj.aspekta), slaganja, neslaganja i argumentovanja.

Vratimo se gornjem primeru o genetičkom inženjeringu i pogledajmo kako bi mogli izgledati argumenti za slaganje ili argumenti za neslaganje :

Argument za slaganje
Smatram da genetički inženjering kada je u pitanju proizvodnja hrane treba zaustaviti dok se pažljivo i temeljno ne preispita njegov uticaj na životnu sredinu. Na opasnosti od GMO u lancu ishrane ukazuju mnoge ekološke organizacije.Postoje istraživanja koja  pokazuju da GMO može uneti nove alergene u hranu, ili čak pomoći u širenju otpornosti bakterija na antibiotike.
Referenca: http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/12746139

Na gornjem primeru, čovek je izrazio svoje slaganje ali ga je za razliku od ostalih potkrepio sa argumentom. Kao izvor informacije ostavljen je i link do internet sajta na kojem se nalazi rezultat naučnog istraživanja.

Argument za slaganje
Patrick Mulvany, predsednik "UK Food Group", optužio je neke od vlada, posebno Bušovu administraciju, da forsiraju upotrebu genetski modifikovanog semena u cilju širenja agro-biznisa. UN su takodje optužili neke od kompanija za kršenje ljudskih prava, oštro pozivajući vlade država da regulišu ove profitom vodjene kompanije.
Izvor: http://www.worldscinet.com/apbn/07/0725/S0219030303002623.html

 Evo još jednog primera argumenta, samo što se u ovom slučaju autor fokusira na pravno-ekonomske implikacije a ne na konkretan uticaj na zdravlje i životnu sredinu, što je tema diskusije.


Argument za neslaganje
Genetički inženjering je mnogo šira oblast od GMO hrane. Slažem se da treba uvesti veću kontrolu kad je u pitanju proizvodnja i prodaja genetski modifikovanog semena ali ne i da treba ukidati čitav genetički inženjering kao oblast nauke. Recimo, mnogi genetički modifikovani proteini se uspešno koriste kod lečenja pojedinih bolesti. Na primer, faktor VIII, protein koji omogućuje zgrušavanje krvi se dobija zahvaljujući genetičkom inžinjeringu, koristi se za proizvodnju leka koji koriste ljudi koji boluju od hemofilije. Ovako dobijeni faktori zgrušavanja krvi imaju mnogo prednosti nad proizvodima iz 50, 60, 70, 80-ih. Vrlo su koncetrovani. To znači da jako mala zapremina sadrži dovoljnu količinu aktivnosti Faktora VIII ili IX za kontrolu krvarenja, čak i pri većim operacijama.

Infuzija se znatno brže obavlja sa njima, od početka do kraja infuzija traje 15 do 20 min. I na kraju, koncetrati faktora dobijeni genetskim inženjeringom veoma su bezbedni. Nijedan od koncetrata faktora dat od 1988 god. u Kanadi nije preneo HIV. Hepatitis se retko, ako i ikada, prenosi preko koncetrata faktora poreklom od ljudske plazme.Koncetrati faktora dobijeni genetskim inženjeringom još su  bezbedniji. Ovo je zbog toga što se ne prave od krvne plazme, koja može preneti infekcije prenosive krvlju.
Reference:
http://www.hemofilija.rs
http://articles.latimes.com/1990-07-03/news/mn-695_1_genetic-engineering

I ovaj primer kao što vidimo, koristi argumente kao dokaz svojih tvrdnji i time pokušava pridobiti sagovornika na svoju stranu. Ovo su naravno samo nekoliko iznetih argumenata, oni još nisu dovoljni da bi se doneo jasan sud o uticaju genetičkog inženjeringa na životnu sredinu.  Za tako nešto potrebno je imati daleko veći broj argumenata u daleko široj raspravi, takva rasprava može sadržati iznošenje i kontra-argumenata, druge rezultate naučnih istraživanja, itd.

U praksi, da bi argumentovanje bilo što bolje, mogu se koristiti različite metode argumentovanja:
  1. fundamentalna metoda
  2. metoda protivrečenja
  3. metoda izvlačenja zaključaka
  4. metoda poredjenja
  5. metoda da - ne
  6. metoda „bumeranga“
Fundamentalna metoda je direktno obraćanje sagovorniku, kojeg upoznajemo sa činjenicama i podacima koji su osnova naše argumentacije. Važnu ulogu ovde imaju brojčani primeri, koji znaju da budu veoma upečatljivi. Interesantno je to što u određenom momentu niko od prisutnih nije u stanju da opovrgne iznete brojke.

Metoda protivrečenja zasnovana je na protivrečenju argumentaciji sagovornika. Po svojoj suštini ova metoda je odbrambena.

Metoda izvlačenja zaključaka zasniva se na preciznoj argumentaciji, koja postepeno,korak po korak, uz pomoć povremenog izvlačenja zaključaka, dovodi do željenog rezultata.

Metoda poredjenja ima isključivo značenje, naročito kada je poredjenje brižljivo odabrano, što omogućuje jaču sugestivnost i čvrstinu dokaza.

Metoda da - ne. Često se dešava da sagovornik iznosi dobro odabrane argumetne, alioni obuhvataju ili samo prednosti ili samo nedostatke alternativnog predloga. Sa obzirom na to da se u raspravi retko dogadja da sve strane učesnice u pregovorima budu samo za ili samo  protiv, nije teško upotrebiti ovu metodu. Ona omogućuje da se saglasimo sasagovornikom, a da potom upotrebimo tzv. ali.

Metoda „bumeranga“ omogućava korišćenje protivničkog „oružja“ protiv njega samog. Ova metoda nema moć dokazivanja, ali omogućava isključivo dejstvo, ako je primenjujemo dovoljno oštroumno.
.
Kako prepoznati manipulativne metode argumentovanja ?

Treba reći da postoje i spekulativne (manipulativne) metode argumentacije. Možemo ih čak nazvati lukavstvom ili trikom. Ne treba ih praktikovati, ali ih svakako treba poznavati, kako bismo mogli da prepoznamo ukoliko ih druga strana u diskusiji koristi. Zbog toga ih nećemo zvati metodama, nego tehnikama:

  1. Tehnika preuveličavanja - sastoji se u bilo kakvom preuveličavanju činjenica, a takodje i u prevremenom izvlačenju zaključaka.
  2. Tehnika anegdota - omogućuje da se oštroumna ili šaljiva primedba izrečena na vreme iskoristi za rušenje brižljivo postavljenje argumentacije.
  3. Tehnika korišćenja autoriteta -u suštini je zasnovana na korišćenju citata autoriteta iz odredjene oblasti.Slušaocima je često dovoljno pominjanje i samo jednog važnog autoriteta.
  4. Tehnika diskreditovanja sagovornika - primenjuje se u situaciji kada je nemoguće opovrgnuti argument. Tada se pod sumnju stavlja ličnost sagovornika.
  5. Tehnika izolacije - zasniva se na vadjenju činjenica iz konteksta. One se stavljaju u drugi kontekst kako bi imale značenje koje je u suprotnosti sa prvobitnim.
  6. Tehnika promene pravca zasniva se na tome što sagovornik ne atakuje na naše argumente, već prelazi na drugu temu, koja po svojoj suštini nema nikakve veze sa predmetom diskusije.
  7. Tehnika dovodjenja u zabludu - ima za cilj saopštavanje pogrešne informacije.Sagovornik svesno ili nesvesno prelazi na odredjenu temu, koja lako može prerasti ukonflikt.
  8. Tehnika odgadjanja - ima za cilj produženje diskusije. Sagovornik koristi nebitne informacije, traži objašnjenja kako bi dobio u vremenu i mogao da razmisli.
  9. Tehnika apelacije - koristi se da bi se izazvalo sažaljenje. Sagovornik ne razgovara kao poslovni čovek, nego pokušava da izazove sažaljenje. Utičući na naša osećanja on lako navodi vodu na svoju vodenicu.
  10. Tehnika izvrtanja - predstavlja neprikriveno izvrtanje onoga što smo mi izgovorili, ili naglašava naše reči.

Argumentacija je kao što vidimo ključna komponenta u procesu kritičkog zaključivanja. Ona je način dokazivanja putem značajnih logičnih dokaza. Ali kao što vidimo razlog zašto je često odsutna je i taj što je za argumentaciju potrebno mnogo više znanja, usmerenosti pažnje, prethodnog informisanja o temi, iskustva, upornosti, odlučnosti, ali i korektnosti u iskazu. 

Veština vodjenja argumentovane diskusije nije sigurno nešto sa čime se čovek radja. Zbog toga se ova veština razvija stalnim vežbanjem u stvarnim situacijama i postepenim učenjem na greškama. Utvrdjivanjem nedostataka i grešaka koje sami pravite pri iznošenju argumenata (ili njihovom neiznošenju), vi unapredjujete sopstvene šanse da budete bliži istini, da vas ljudi ozbiljnije saslušaju i bolje razmotre vaše ideje.

Korisna literatura :

Razotkrivanje mita o "električnom" čoveku, Slaviši Pajkiću zvanom Biba Struja

Najpoznatija živa "paranormalna" pojava u Srbiji, Slaviša Pajkić, poznat po estradnom nadimku Biba Struja, čovek koji navodno provodi i akumulira struju, baca varnice i "leči" ljude elektrošokovima, suočio se proteklog vikenda sa jednostavnim i otrežnjujućim razrešenjem praktično svih svojih "električnih misterija" koje već decenijama šokiraju televizijsku publiku i koje su ga uvele u Ginisovu knjigu rekorda.

Objašnjena je čak i jedna od njegovih najpoznatijih tačaka, gde u rukama drži dve metalne viljuške priključene na napon od 220 V i prži viršlu, a zatim je, kao i sve ostale, tačku ponovio jedan od naučnika, dobivši viršlu jednako isprženu. I jednako neukusnu.



Dok su nedelju dana pred Festival nauke Beograđani koristili jedno od poslednjih toplih novembarskih popodneva, u tihim prostorijama Instituta za fiziku grupa mladih naučnika je ugostila Bibu Struju kako bi izvela detaljnu pretragu njegovih sposobnosti i potom ih objasnila. U organizaciji Društva za promociju i popularizaciju nauke na Institut su sa Bibom Strujom došli "ciklotronci", Dušan Šaponja i Dušan Čavic, koji su, snimajući film o Bibi Battery man, zatražili naučno objašnjenje i sa svojom ekipom zabeležili sve oglede i demonstracije.

Uzimajući u obzir etičku nemogućnost da se nad ljudima vrše bilo kakvi, pa čak i najjednostavniji eksperimenti, ovo jednostavno istraživanje je podrazumevalo da Slaviša Pajkić izvede svoje trikove onako kako ih inače čini na televizijama ili pred publikom, potom je merena i analizirana aparatura koju u triku koristi, da bi zatim članovi Društva za promociju i popularizaciju nauke uspešno sami ponovili svaki od njegovih ogleda, pokazujući više nego jasno da ih, uz dovoljno opreza, pripreme i razumevanja, može ponoviti i bilo ko drugi. I da nikakva misterija nije posredi.


Električni čovek

Slaviša Pajkić je rođen 1957. godine u selu Poljane kod Požarevca. Sposobnost da bez većih teškoća može da preživi strujni udar otkrio je u bravarskoj radionici u Simićevu, gde je kao sedamnaestogodišnjak učio zanat.

Godine 1983. je ušao u Ginisovu knjigu kao čovek koji može da izdrži napon od 220 V i viši, mada je u domaćim medijima često pogrešno navođeno da je osvojio Ginisov rekord izdržavši napon od 20.000 V

Kako sam kaže, kad se pokazalo da bez teškoća dodiruje žice pod naponom, dok drugi šegrti doživljavaju strujne udare, vlasnik radionice ga je iz straha oterao. Vremenom se za njegovu sposobnost pročulo, pa je 1981. nekako stigao do Nemačke, gde je svoju veštinu pokazivao po diskotekama.

Godine 1983. je ušao u Ginisovu knjigu kao čovek koji može da izdrži napon od 220 V i viši, mada je u domaćim medijima često pogrešno navođeno da je osvojio Ginisov rekord izdržavši napon od 20.000 V. U Ginisovu knjigu je ušao još jednom, 2003. godine, u Švedskoj kada je kroz svoje telo propustio dovoljno struje da postane čovek koji može da najbrže zagreje vodu. Već od osamdesetih je postao redovan gost svih domaćih i stranih televizija, a njegov trik sa prženjem viršli u rukama malo ko nije video tih godina.

Televizijska preterivanja, natprirodni fenomeni i električni nadrilekar

Uz televizijska preterivanja, sa godinama je oko njega narastao mit da je čovek koji "kontroliše struju". Od svojevrsnog medicinskog fenomena, Pajkić devedesetih i mimo svoje volje postaje simbol jednog novog doba u kome naučno, racionalno i objašnjivo uzmiču pred paranormalnim. Njegovi performansi polako prestaju samo da se oslanjaju na sposobnost da ne provodi struju određenog napona, nego sadrže sve više elemenata iluzije i prevare, a oko njega se stvara konglomerat estradne ličnosti, natprirodnog fenomena i električnog nadrilekara.

Uz televizijska preterivanja, sa godinama je oko njega narastao mit da je čovek koji "kontroliše struju".
Od Bibe se stvara konglomerat estradne ličnosti, natprirodnog fenomena i električnog nadrilekara.
Potekao iz sredine u kojoj život nije nimalo lak, bez solidnijeg obrazovanja, Pajkić nikada nije ni imao priliku da sazna u čemu je njegova stvarna specifičnost u odnosu na prosečne ljude. Sa godinama, logično, i sam počinje da podleže savetima i tumačenjima da u tome što radi ima nečeg natprirodnog. Tako vremenom počinje da tvrdi kako može da akumulira struju ili da kontroliše napon, dok mu ovi njegovi "talenti" donose i izvesne prihode.

U međuvremenu, počinje da praktikuje alternativnu medicinu i, za malu nadoknadu, nad ljudima izvodi elektrošokove kojim, navodno, otklanja migrene, upale sinusa, reume, skida masno tkivo i rešava probleme sa kičmom. Lista bolesti postaje sve duža. "Ja im samo pomažem", kaže, objašnjavajući zašto se bavi takvim poslom bez ikakvih dozvola i da mu pacijente ponekad upućuju i lekari, a da on svoju "terapiju" bolje prilagođava pacijentu nego što to mogu medicinski aparati koji se koriste kod standardnih elektroterapija.

Fenomen kože : Kožna displazija

U svakom slučaju, Slaviša Pajkić nije običan čovek već zbog činjenice da mnogo lošije provodi struju od većine drugih ljudi, što se pokazalo i na demonstracijama na Institutu za fiziku. Tu svoju sposobnost on najverovatnije duguje jednom vrlo retkom, ali medicinski objašnjenom fenomenu kože – kožnoj displaziji, zbog koje mu je koža deblja, suvlja i bez znojnih žlezda. Sasvim bez dlaka, Pajkić se ne znoji, na iole višim sobnim temperaturama (već oko 20 stepeni) ima problem da se ohladi, a usta mu se suše i bez dodatne tečnosti ne može da unosi hranu.

Kako objašnjava biohemičar Vojin Petrović, zbog ovog poremećaja njegova električna otpornost je mnogo viša nego kod prosečnih ljudi. Jednostavna merenja na Institutu za fiziku pokazala su da Pajkić ima otpornost koja je od deset do 50 puta viša nego kod prosečnog čoveka. Ovaj odnos je ustanovljen kroz merenje običnim voltmetrom, mada ne sasvim precizno. No, ako sijalica ima otpor od 20 oma, a obični ljudi pokazuju do 100 kilooma, Slaviša Pajkić će imati otpornost od oko jednog megaoma, što je hiljadu kilooma.

Kada stavi dva eksera u sasvim običnu utičnicu, koja je proverena i zaista na naponu od 220 V, a potom rukama spoji sijalicu i eksere, struja teče samo kroz nju, ali ne i kroz njegovo telo, jer je njegov otpor toliki da se u odnosu na sijalicu može smatrati beskonačnim u fizičkom smislu. Pajkić je praktično izolator u odnosu na takve provodnike.

Dodatno je zanimljivo da, mada istovremeno tvrdi da ništa ne oseća kad dodirne eksere pod naponom, ali i da uvek zna koji je ekser faza, Pajkić eksere pod naponom nikad ne hvata čvrsto u rukama. Ovu svoju demonstraciju uvek izvodi tako što eksere, budući da ima visoku otpornost, blago dodiruje, prekidajući i otvarajući kolo, ne doživljavajući strujni udar.

"Ustanovili smo da Slaviša Pajkić ima kožu koja ima oko deset puta veću otpornost od prosečne. Zaista može da dodiruje elektrode izmedju kojih je napon iz mreže (220V, 50Hz). Pomeranjem dodirnog dela šake ka elektrodi može da varira tu otpornost, a time i struju koja prolazi kroz njega koja je uvek ispod smrtonosne granice", kaže doktor Milovan Šuvakov, predsednik Društva za promociju i popularizaciju nauke (DPPN) i viši naučni saradnik Instituta za fiziku. "U svojm nastupima on koristi ili ovu medicinsku specifičnost ili izvodi trikove koje može da uradi svako i koje smo i sami izveli", objašnjava Šuvakov, dodajući da su i trikove iz prve klase objasnili i jedan od njih izveli uz pomoć hirurških rukavica.


Šta je to ektodermalna displazija ?

Ektodermalne displazije predstavljaju veliku heterogenu grupu naslednih oboljenja kod kojih postoje lezije dva ili više tkiva poreklom iz embrionalnog ektoderma. Sindromi koji spadaju u ED su posledica genetskih mutacija i mogu se nasleđivati autosomno dominantno ili recesivno, a neki se nasleđuju i vezano za X-hromozom.



Bolesnici sa ED imaju abnormalnosti na različitim ektodermalnim strukturama :
  • Dlake : Izrazito smanjen broj dlaka na telu, poremećaji i u strukturi dlaka. Kosa je retka, svetla, krta, česta je alopecija, i nema obrva i trepavica
  • Žlezde: znojne žlezde mogu nedostajati ili ih ima manje što može uzrokovati hipohidrozu. Može nastati hipoplazija pljuvačnih i suznih žlezdi, a kod nekih pacijenata nedostaju mukozne žlezde u gornjem respiratornom traktu, bronhima, jednjaku i duodenumu.
  • Zubi : nedostatak zuba ili poremećaj morfogeneze.
  • Nokti: nokti su grubo izdeformisani, krti, tanki.
  • Koža: koža je suva i hipopigmentovana, često postoji ekcem
Ektodermalna displazija je bolest koja se u proseku javlja jednom u svakih 15.000 rodjenja.


Fenomen njegove kože bi se mogao uporediti sa čovekom koji na rukama ima tanke rukavice

Kako bi se dokazalo da je sa takvim jednostavnim osiguranjem moguće izvesti sve Bibine trikove, Nemanja Đorđević iz DPPN-a se prihvatio naizgled nimalo bezopasnog zadatka da demonstrira prženje viršli sa viljuškama na 220 V. Ova demonstracija je izvedena bez Bibinog prisustva, ali pred kamerama i uz prisustvo medicinski stručnih osoba.

Samo sa tankim hirurškim rukavicama na rukama, Đorđević je ponovio Bibin trik – uhvatio je dve viljuške, spojene žicama na napon iz strujne mreže, od 220 V i 50 Hz, na kojima se nalazila nabodena viršla. I, naravno, nije nastradao. Birajući granu kroz koju je otpor drastično manji, struja nije protekla kroz telo demonstratora sa tankim rukavicama, nego kroz viršlu koja se ispekla za oko pola minuta, uz vrlo neprijatan miris paljevine. Isti trik koji je potpuno identično uradio i Slaviša Pajkić, s tim što je ulogu tankih rukavica igrala njegova koža.

Nemanja Đorđević iz DPPN sa tankim rukavicama ponavlja Pajkićev trik

Mada je Đorđević u tankim rukavicama i bez ikakvih posledica dva puta ponovio prženje viršle, neizostavno je da upozorimo kako – ovaj ogled ni u kom slučaju ne pokušavate da izvedete sami. Pripreme za sve ove demonstarcije trajale su nekoliko nedelja u kojima su analizirani raniji snimci Bibinih trikova i prethodno otklonjena svaka sumnja u redosled koraka koji su bezopasni.

Na sličan način je ponovljena još jedna od Bibinih poznatih tačaka. Kada jednom nogom stoji na izolatoru, a drugom je spojen sa pločom na koju je povezan trafo sa jednim "visećim" krajem, Biba može da do šipke sa oštrim vrhom baci varnicu koja najčešće zapali vatu natopljenu benzinom. No, mada zanimljiv za gledanje, ovaj trik sa bacanjem gromova zapravo ne zahteva ni rukavice.

Čovek na taj način spojen sa trafoom (što je sumanuto samo po sebi) nalazi se na visokom potencijalu, ali je struja limitirana i brzo se isprazni kada nastane varnica. Zbog toga su Bibin ogled, nakon njega, sa uspehom ponovili Milovan Šuvakov i Branimir Acković iz DPPN-a, pokazujući da bez problema mogu da zapale vatu.

Bibina prednost je samo odsustvo dlaka na koži, što omogućuje bolje formiranje varnice, pa se vata lakše zapali. No, trik može da ponovi svako bez obzira na vrstu kože. Kao i prethodna, mada nije opasna, ova demonstracija se ipak ne sme izvoditi bez stručnog nadzora, jer bi u slučaju nepažnje i kratkog spoja mogla biti fatalna.

Kao deo svog repertoara, Slaviša Pajkić koristi i Teslin transformator, koji podiže struje na visoke frekvencije, da bi pomoću njega bacao varnice i palio neonke, ali takve oglede je vrlo lako ponoviti jer se, budući bezopasni, izvode u gotovo svakom naučnom muzeju u svetu.

Skrivena baterija

U svim ogledima gde Pajkić navodno "kontroliše" struju koju propušta, vrlo je očigledno ustanovljeno da je reč o tome da menja intenzitet kontakta sa elektrodama. Mada sam očigledno nije sasvim svestan kako to funkcioniše, on utiče na otpor i kad je priključen na izvor napajanja, može kroz onog koji ga dodirne da propusti veću ili manju struju.

Tokom demonstracija u nedelju pokazalo se i da, očigledno na nečiji savet, Slaviša Pajkić koristi bizarne prevare kako bi impresionirao publiku (ili pacijente). Takva je i njegova najveća misterija, koja bi podrazumevala potpuno kršenje fizičkih zakona, a to je navodna sposobnost da akumulira struju, da se navodno "napuni" i da potom bez ikakvog spoljnog izvora, izvodi elektrošokove na drugim osobama.

Nakon insistiranja članova DPPN-a da objasni svoju proceduru "punjenja" ili pak da demonstrira kako izvodi svoje elektroterapije bez spoljnog izvora struje, Slaviša Pajkić je nevoljno pristao da to pokaže. U međuvremenu je oko sebe stavio pojas, a oglednom "pacijentu" dao elektrodu objasnivši da je to uzemljenje.

No, budući da se spetljao oko uključivanja ove elektrode i da svojom pričom nije odvratio pažnju mladih naučnika od čudnog pojasa koji nosi ispod majice, na kraju je pristao da ga skine i pokaže da se u njemu nalazi – visokofrekventni strujni izvor koji je sa jedne strane povezan na Bibu, a sa druge na elektrodu koju pacijent drži. Zatvarajući kolo, on rukama dodiruje pacijenta i propušta bezopasne struje kroz njega, stvarajući iluziju da je sam izvor napona.

"Sudeći po onome što znamo, to je bio VF izvor, očito uređaj pravljen da se lako kamuflira", objašnjava dr Šuvakov, dodajući da se na pojasu nalazio i potenciometar za podešavanje jačine struje. U svakom slučaju uz pomoć ovog pojasa, članovi DPPN-a su na sebi uzajamno pokazali da mogu da propuštaju struju, ali budući da Slaviša Pajkić nije bio zainteresovan da se njegov pojas dalje analizira, nisu izveli veći "tretman" elektroterapije.

Tokom svih demonstracija, Slaviša Pajkić je u velikoj meri i sasvim otvoreno sarađivao sa mladim
naučnicima, i sam zainteresovan gde su stvarne granice njegovih sposobnosti.

 "I šta sad?", upitao je, a potom saslušao savet da visoku otpornost koju stvarno ima može iskoristiti u seriji zanimljivih mađioničarskih trikova, bez posezanja za jeftinom prevarama i natprirodnim objašnjenjima. Sa posebnom pažnjom je saslušao savete da su sasvim neprihvatljiva praktikovanja bilo kakvih "lečenja" ljudi bez zakonom definisanih dozvola.

Kako to često biva, Slaviša Pajkić je sam najveća žrtva sopstvene estradizacije. Birajući da visoku otpornost i mogućnost da golim rukama dodiruje žice na naponu od 220 V koristi u medijskim nastupima i šou programima, vremenom je svojim "sposobnostima" dodao nekoliko onih koje nema, dok su mediji od njega napravili nakazu – "čoveka od 20.000 volti", koji je, kao jedna vrsta nacionalnog fenomena, poslužio bolje nego iko drugi u razaranju racionalnog gledanja na svet.

Za početak, to je najviše pogodilo samog Slavišu Pajkića. Po sopstvenom priznanju, mada trpi tegobe, nikada se nije ni konsultovao sa lekarom u vezi sa problemom svoje kože, niti je u moru mistifikovanih objašnjenja ikada uspeo da dopre do odgovora kako i zašto on može stvari koje ne mogu drugi ljudi. Njegova urođena otpornost nije bila ni od kakve koristi pred ljudima od kojih je očigledno zloupotrebljen i koji zarađuju na njemu, još od doba kad su ga prvi put odveli da svoju veštinu pokazuje po nemačkim diskotekama. "Život je jedan, nema reprize", osmehnuo se na dobronamernu sugestiju kako ne treba da iskušava svoju otpornost sa previsokim naponom.
Slobodan Bubnjević

Korisna literatura:

Socijalna komponenta Titanika i kraj jedne epohe

U najpoznatijoj pomorskoj nesreći svih vremena, pre tačno sto godina, 15. aprila 1912, "nepotopivi" RMS Titanik je na dno Atlantika za sobom odvukao 1514 putnika i članova posade. Međutim, jedan vek kasnije, broj izmišljenih junaka koji tonu u knjigama, filmovima i stripovima o Titaniku prevazilazi za celih 17 broj ljudi koji su zaista nastradali kada je stvarni brod potonuo na liniji između Sauthemptona i Njujorka.

Gradnja broda je započela 1909. godine a porinut je u more 31. maja 1911, bio je dugačak 269
a širok 28 metara, dok mu je nosivost bila oko 56.000 tona
Ceo slučaj je odavno postao arhetip, a sam naziv broda, Titanik, prerastao je u sinonim za potonuća svih vrsta. Uopšte, ova tragedija je ostavila takav trag na kulturu i istoriju tehnološkog razvoja kakav se ne može uporediti gotovo ni sa jednom nesrećom sličnog, srednjeg obima. I koji u kolektivnoj svesti prevazilazi gotovo sve druge pomorske incidente zajedno.

Uostalom, obični ljudi danas o tom slučaju znaju podjednako ili čak više nego o bombardovanju Hirošime ili žrtvama bitke u Staljingradu, događajima sa kojima se dramatično menjala istorija i gde je broj žrtava bio neuporedivo veći. Jer, očigledno da se snaga neke priče ne meri samo brojem žrtava i njenim direktnim političkim posledicama.

Zašto se ovaj dogadjaj toliko urezao u kolektivno pamćenje i tako snažno izdvojio od drugih sličnih što pomorskih, što drugih saobraćajnih nesreća?

Činjenica je da sama priča o brodu obiluje brojnim primamljivim kontrastima koji su neposredno nakon tragedije nedeljama i mesecima punili naslovne strane u to doba izuzetno uticajne štampe u Americi i Engleskoj. I koji su potom bili vrlo zanimljivi za dalju umetničku obradu, pa su tako postepeno oblikovali i opšte interesovanje prema ovom slučaju.

Titanik ima sve elemente dobre priče, od kojih su gotovo svi s vremenom postali opšta mesta. Ovaj za svoje doba zaista fantastičan brod, uzgred proglašavan za "nepotopiv", tone bukvalno na svom prvom putovanju od Evrope do Amerike. Kapetan Edvard Smit odlazi na dno zajedno sa brodom za koji je verovao da mu led ne može ništa. Dok brod tone u severni Atlantik, grupa od osam muzičara na palubi svira "Nearer, My God, to Thee".

Osim jedne od prvih upotreba Morzeovog pozivnog signala SOS, koji se koristi od 1909. godine, slučaj već u svoje vreme šalje i brojne druge poruke, a najpre onu o aroganciji industrijskih magnata i moći koja je očas otišla na morsko dno nakon gotovo bezazlenog sudara sa jednim ledenim bregom.

Pre svog zloglasnog imena, brod je nosio radni naziv Brod 401. Sa kasnijom oznakom RMS, Royal Mail Ship, brod Titanik je bio jedan od onih koji su sa Kraljevskom poštom imali ugovor o prenosu pošte. No, on je, pre svega, luksuzni putnički brod. Izgradjen je u Belfastu izmedju 1909. i 1911. u brodogradilištu "Harland i Vulf". Ovo je brodogradilište imalo ugovor sa kompanijom "White Star Line", inače u vlasništvu magnata J. P. Morgana, koja je u prevozu putnika vodila trku sa u to doba sve većom konkurencijom.

Titanik je brod iz serije koja predstavlja zenit upotrebe parnih mašina u pomorskom transportu. Sa idejom da se poveća broj putnika na uštrb brzine koju su nudile druge kompanije kao svoju prednost, "White Star Line" je u seriji Olimpik izgradio tri gigantska broda, a pored Titanika u ovu klasu spadaju RMS Olimpik i RMS Britanik. Ovi brodovi su imali ogromnu snagu, od čitavih 46.000 konjskih snaga, nosili su okeanom hiljade tona i bili pokretani ogromnim parnim cilindrima.

Medju tri broda iz Olimpik serije, Titanik je uz to bio najkomforniji. Zapravo, on je bio najluksuzniji brod svoje ere. Po enterijeru je, sa namerom, podsećao na čuveni Hotel Ric, a putnik se u potpalublju osećao kao da se nalazi na kopnu. U opremanju kabina i prostora kombinovani su imperijalni stil i drugi dekorativni stilovi, od renesanse do viktorijanskog doba. Putnici, pre svega oni iz prve klase su imali na raspolaganju telefone, biblioteku, gimnastičku dvoranu, terene za skvoš, bazen, tursko kupatilo, a na palubama se nalazilo više otvorenih kafea.
Replika servisa za ručavanje koja se nalazila u restoranu za putnike prve klase na Titaniku

Od samog početka, priča o Titaniku nosi jaku socijalnu komponentu. Na njemu su tokom njegove prve i jedine plovidbe putovali neki od najbogatijih ljudi na svetu tog doba. Izmedju ostalih, milioneri Džon Jakob Astor, Bendžamin Gugenhajm i Isidor Štraus. No, dok su na gornjim od 11 paluba Titanika boravili najveći industrijski magnati, u drugoj i trećoj klasi su okean prelazili ubedljivo najsiromašniji emigranti iz Irske, Norveške i drugih delova Evrope, tragajući za srećom u Njujorku, gradu nade.

Na kraju, tokom potonje tragedije, priču o socijalnom udesu je začinio i selektivni način spasavanja, koji je osim po geslu "prvo žene i deca" sprovodjen i logikom "prvo bogati po siromašni", što je dovelo do toga da nastrada mnogo više putnika u trećoj (24 odsto preživelih) nego u prvoj klasi (62 odsto preživelih).

"Zvuci ljudi koji se dave su nešto što vam ni ja niti bilo ko može opisati. Ipak i pored toga što je taj zvuk nešto najužasnije što sam ikada čula, tišina koja nastupa odmah iza njega još je gora."

~ Eva Hart, jedna od preživelih


Titanik je isplovio iz Sauthemptona u Engleskoj 10. aprila 1912, da bi istog dana u Šerburu u Francuskoj pristao i ukrcao putnike. Dan kasnije, 11. aprila, pristao je i u Irskoj, u luci Kvinstaun, a potom je zaplovio na višednevnu plovidbu ka Halifaksu i na kraju ka Njujorku u Americi. Ploveći ledenim, ali kristalno mirnim severnim Atlantikom, proveo je pet bezbrižnih dana na otvorenom okeanu. No, nikada nije stigao u Njujork.

Ono što potonuće Titanika čini tako upečatljivim nije samo njegova priča, već i to što on predstavlja – simbolički završetak jedne epohe. Kao što je eksplozija cepelina Hindenburg najavila kraj medjuratne ere, a tragedija u Černobilju ukazala na krah komunizma, Titanik je, u osvit Prvog svetskog rata, najavio novu eru.

Sam brod je, po svojim karakteristikama, veličini, snazi i opremljenosti bio bukvalno tehnički vrhunac industrijske revolucije. Istovremeno, dva veka tehnološkog razvoja i nepokolebljive vere u naučni napredak doveli su svet pred raznovrsne izazove u ogromnim razlikama izmedju društvenih klasa, sela i gradova, kolonijalnih i nekolonijalnih sila. Sa Velikim ratom svi ovi sukobi izbijaju na površinu, u Rusiji izbija Oktobarska revolucija, ekonomija kreće novim tokom, a civilizacija globalno postaje bitno drugačija.

Slučajno ili ne, nakon Titanika, jedan do tada poznati svet doživeo je ogromno potonuće. Pored tako velikog broja žrtava, brod iz flote putničke kompanije "White Star Line" odneo je na dno Atlantika sećanje na epohu koja se nikada neće vratiti. I naivno verovanje da je prost razvoj novih tehnologija i slobodno tržište vode sami od sebe ka boljem svetu. Danas, sto godina kasnije, olupina Titanika mirno leži na morskom dnu, u vodenom ambisu dubokom 3784 metra.

Slobodan Bubnjević

Korisni linkovi:

Osvrt psihologa na eksperiment "Violinista u metrou"

Ovo je istinita priča o kulturnom eksperimentu o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi pridaju umetnosti a koji je sproveden još tokom 2007 godine. Eksperiment je organizovao list „Washington Post“ a kako se navodi, cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li i koliko ljudi u svakodnevnom životu:
  • primećuju lepotu
  • zastaju da bi u njoj uživali
  • prepoznaju talenat u neočekivanom kontekstu
Washington Post je ovu priču objavio pod naslovom "Biseri pre doručka" (engl. "Pearls Before Breakfast") ubrzo, one je proizvela žustre diskusije o tome kako ljudi uopšte cene umetnost i pre svega muziku.

Eksperiment počinje ovako ...

Čovek dolazi na stanicu metroa u Vašingtonu i počinje da svira violinu. Hladno januarsko jutro. Svirao je oko 45 minuta šest Bahovih komada. Za to vreme, pošto je bio radni dan, prošlo je oko hiljadu ljudi kroz stanicu, najveći broj odlazeći na posao. Nakon tri minuta, sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda produžio dalje. Violinista je primio prvi dolar kao napojnicu minut kasnije : žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja i nastavila da hoda. Nakon par minuta, prolaznik se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda pogledao na sat i nastavio dalje. Očito je kasnio na posao.

Najviše pažnje pokazao je trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je ponovo povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.



Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Njih oko dvadeset ih je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Muzičar skuplja ukupno 32 dolara. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.

Ono što niko od prolaznika nije znao je da je violinista bio Džošua Bel (Joshua Bell), jedan od najboljih violinista na svetu. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, i to na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Džošua Bel je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu, gde je karta koštala i preko 100 dolara.


Jedan od zaključaka koji bi se mogao izvući iz ovog dogadjaja bi bio taj da dok stalno govorimo o ekonomskoj, socijalnoj ili nekoj drugoj globalnoj krizi, svi drugi aspekti života nam proleću pred očima, a mi se neretko čak ni ne osvrnemo na njih. Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko još drugih stvari na isti način propuštamo?

Šta bi nam o ovom fenomenu rekao marketing ekspert ?

Različita ponašanja ljudi prilikom kupovine u različitim kontekstima su zahvaljujući marketingu danas jedan od možda najbolje istraživanih fenomena. Pored ostalog, ta istraživanja jasno pokazuju da će ljudi dati veću vrednost prozvodu ukoliko je proizvod skuplji. Na našem slučaju, proizvod je zabavno-umetnički progam koji izvodi ovaj muzičar. Takodje, kao što ćemo videti na vrednost koju će ljudi dati proizvodu utiče još nekoliko bitnih faktora.

Ovim faktorima, posebno se bavi knjiga iz psihologije Roberta Caldinija (Uticaj: Nauka i praksa) jedna od najznačajnijih marketing knjiga poslednje decenije iz oblasti psihologije ljudskog ubedjivanja. Izuzetno korisna i naprosto neophodna knjiga ukoliko želite da bolje razumete psihološke osnove marketinga, i da otkrijete tkzv. “hot buttons” iliti “vruće tastere” čijim pritiskanjem aktivirate i pokrećete potrošače da se ponašaju onako kako vi želite.



Dr. Cialdini, jedan od vodećih eksperata u oblasti uticaja i ubedjivanja i u ovoj knjizi pretstavlja nekoliko  osnovnih principa etičkog ubedjivanja koji bacaju svetlost i na ovaj eksperiment :
  • Angažovanost i konzistentnost - Ljudi će smatrati da neka stvar ima veću vrednost u odnosu na ono koliko su morali odricanja da ulože da bi ga dobili. Proizvod će za čoveka imati veću vrednost ukoliko je morao više novca potrošiti na njega, ili ako je morao duže čekati ili uložiti više energije u njegovo nabavljanje.     

  • Socijalni dokaz - Pošto smatraju da cene reflektuju tražnju na tržistu, ljudi će često smatrati da je skuplji proizvod onaj koji je ujedno i više tražen, jer zbog toga što ga ljudi više traže i njegova cena je veća.

  • Autoritet -  Većina ljudi će težiti da ukaže naklonost autoritetima čak iako se od njih bude očekivalo da recimo čekaju, stoje u gužvi ili plate više nego što se očekuje.
     
  • Oskudica - Ljudi će smatrati da je proizvod vredniji ukoliko ga je jako malo i ako ga je jako teško dobiti. Pogotovo ako je često nedostupan ili ako se prodaje u jako malim količinama. Ovo je i jedan od razloga zašto mnogi proizvodjači unose u opise proizvoda reči kao što su "veoma redak" i slično.

Psiholog Nicholas Herrera  u svom tumačenju ovog eksperimenta pored ostalog kaže da ulične izvodjače i muzičare u metrou ljudi najčešće smatraju još jednom vrstom prosjaka, kao usputnu nelagodnost koju je najbolje ignorisati. Mnogi od njih nisu ni primetili muziku zbog fokusiranja na nešto sasvim drugo, oni koji jesu čuli violinistu, ipak su odlučili da ga ignorišu kako bi izbegli bilo kakav oblik empatije sa njim.

Zaustavljanje i slušanje muzike bi dovelo do osećanja obavezanosti da se pomogne sa odredjenom sumom novca. Ranija istraživanja o ponašanju ljudi prilikom pomaganja drugima su pokazala da je jedan od presudnih faktora taj da je ljudima potrebno da primete odredjeni stepen opasnosti. Pomaganja je više onda kada ljudi osete ličnu odgovornost i znaju šta treba uraditi da se pomogne. Takodje, pomaganja će biti više ako su potencijalni troškovi pomaganja što niži.

Reference i korisna literatura :

Placebo efekat i Nocebo efekat razmatrani sa stanovišta neuropsihoimunologije

Reč "Placebo" na latinskom jeziku znači "udovoljiti, usrećiti". Izraz "Placebo Domino" se nalazi i u Biblijskim spisima, što u prevodu znači udovoljiti Gospodu (engl. "Please the Lord"). Zanimljivo je da je termin Placebo korišćen i u 14. veku, odnoseći se na lažne ožalošćene, koji bi lažno žalili i oplakivali preminulog za vreme sahrana, kako bi za uzvrat dobijali hranu i piće. Tek u drugoj polovini 18. veka reč "Placebo" se pojavljuje u Novom Medicinskom Rečniku, opisujući marginalne prakse koje imaju za cilj da više "udovolje" pacijentu pre nego da ga izleče.

Danas, pojam placeba je već dobro udomaćen u medicini i predstavlja način da se posmatra efekat na ispitaniku (pacijentu) kada mu se daje lažni lek (bez ikakvog delovanja na organizam) a da on to ne zna. Koristi se i kod ispitivanja delovanja novih lekova, tada se ispitivanje vrši na više pacijenata (eksperimentalna grupa), jednoj grupi ispitanika daju se pravi lekovi, a drugoj grupi (kontrolnoj) lekovi isti po obliku kao pravi, ali sa potpuno bezopasnim i beskorisnim sadržajem, što ispitanicima nije poznato. Posle određenog vremena, upoređuje se delovanje pravih i lažnih lekova.




Placebo je nažalost postao i preterano često korišćen od strane pseudonauke u smislu da se njime objašnjava delovanje svakakvih alternativnih terapija, takodje razni šarlatani i nadrilekari aktivno šire dezinformacije o samom Placebo efektu kao nečemu mističnom i neobjašnjivom, često se povezuje sa snagom "pozitivnog razmišljanja" što iskorištava mehanizme samoizlečenja organizma. Iz tog razloga, u nastavku objavljujemo tekst jednog od domaćih naučnika i istraživača na ovom polju, Miloša Babića sa Univerziteta u Arizoni, koji još jednom dokazuje da je istina malo komplikovanija od onoga što se na prvi pogled čini.

I. Um nad materijom

Prva scena koju ćemo opisati se odigrala u savezničkoj bolnici u Anciju, Italija, neposredno pred kraj Drugog svetskog rata. U krevetu leži mladi vojnik, čije rane su od šrapnela tek počele da zaceljuju. Lekari se šetaju između kreveta, pregledajući kartone, dopisujući rezultate i prepisujući tretmane. Jedan od njih prilazi do vojnika u krevetu i pita ga „Kako se osećaš? Da li ti treba još morfijuma?“ Mladić odgovara sa osmehom, „Neka hvala, doktore, sasvim mi je dobro.“

Lekar, dr. Henri Bičer, je u ovom odgovoru primetio nešto veoma zanimljivo – nešto što ga je već danima kopkalo u odgovorima koje su mu na isto pitanje davali i drugi ranjeni vojnici. U toku deset godina prakse u bostonskim bolnicama, Bičer je imao prilike da leči na hiljade teških povreda, uboda nožem, rana od vatrenog oružja i drugih trauma. U tom periodu stekao je veliko iskustvo po pitanju potrebnih doza morfijuma i drugih analgetika kojima se u tom periodu kontrolisao bol. No, svo njegovo iskustvo mu ništa nije vredelo, pošto su vojnici uporno tvrdili da ih rane ne bole mnogo i da se osećaju dobro sa mnogo nižim dozama lekova.

Povrh toga, Bičer je primetio da vojnici često bez velikih problema preživljavaju rane koje su u Bostonu češće bile smrtonosne ili bar proizvodile teške komplikacije. U Anciju je očigledno nešto bilo drugačije nego u Bostonu. Ali šta? Odgovor koji je Bičeru pao na pamet i koji se kasnije pokazao tačnim je da se radi o različitoj percepciji povrede.

Ranjeni vojnik, naravno, nije srećan što je ranjen. Ali sad, kada se povreda već desila, šta se nalazi u njegovoj budućnosti? Poslat je u bolnicu, gde leži u udobnom krevetu. Verovatno će dobiti medalju, svakako će imati čime da se hvali kada se vrati kući. Kući! Nakon rane, neće ga slati nazad na front. Ide kući, nazad svojoj porodici, koja će ga dočekati kao heroja. Strah i stres fronta su za njega prošlost, a budućnost čeka kao otvorena knjiga…

Uporedimo ovo sa, recimo, vlasnikom radnje iz Bostona. On je bio na poslu kada su mu u radnju upali pljačkaši, koji su mu oteli kasu pa ga povrh toga još i upucali iz pištolja. Sad leži u bolnici i šta mu je na umu? Pa, pre svega, ko će da sada pazi na njegovu radnju? Kako će da zaradi novac da prehrani porodicu? Kako da plati kiriju za sledeći mesec? Kako, zaboga, da plati prokleti bolnički račun? „Sestro,“ kaže on bolničarki, „jako me boli rana. Mogu li da dobijem još malo morfijuma?“

Gornja situacija je primer moći koje um ima nad telom i predstavlja ilustrativan uvod u tematiku efekata placeba (situacije u kojoj čovekovo uverenje pomaže njegovom zdravlju ili njegovoj percepciji svog zdravlja) i noceba (situacije u kojoj uverenje proizvodi bolest ili pogoršanu percepciju sopstvenog zdravlja). Ovi efekti su veoma dobro dokumentovani i mogu biti zaista ogromni. Poznati su slučajevi neverovatnih ozdravljenja na osnovu placebo efekta, kao i slučajevi ljudi koji su umrli bez vidljivih razloga, samo zato što su verovali da su bolesni.

Jedan mehanizam koji stoji iza placeba i noceba je danas prilično dobro poznat. Radi se o glukokortikoidnim hormonima, pogotovo kortizolu (hidrokortizonu), koji ne samo što smanjuju aktivnost imunog sistema već takođe umanjuju sposobnost tkiva da rastu i da se regenerišu. Ovi hormoni su evoluirali da bi nam pomogli u situacijama povremenog stresa: recimo, kada lovca u kamenom dobu napadne lav, borba protiv infekcija ili rast mišićnog tkiva gube prioritet. Telo oslobađa glukokortikoide, što fokusira svu energiju na preživljavanje trenutnog sukoba.

Ali u današnje vreme, ovaj mehanizam se lako može poremetiti. Svađa sa suprugom, pobegli autobus, kratak rok da se završi projekt na poslu – razne stvari dovode do oslobađanja glukokortikoida. Kroz ovakve događaje, oni postaju način da se stres i briga pretvore u fizičke supstance koje direktno smanjuju sposobnost čoveka da se izbori sa drugim zdravstvenim problemima. Snaga ovog sistema se može ilustrovati jednom prostom observacijom: vreme potrebno za zarastanje male površinske povrede se duplira ako u toku zarastanja povređena osoba doživi samo jednu osrednje oštru porodičnu svađu.

Drugi mehanizam je reakcija lokalnog imunog sistema. U ovom slučaju je naše znanje veoma ograničeno, ali novi nalazi se neprestano objavljuju. Za sada poznate osnove su sledeće: u slučaju povrede ili infekcije, oštećene ili napadnute ćelije oslobađaju niz supstanci koje aktiviraju grupu nervnih ćelija u blizini. Ovi nervi zatim šalju signal prema mozgu, na osnovu koga mi onda osećamo bol; ali istovremeno, isti nervi u blizini mesta povrede oslobađaju niz dodatnih jedinjenja (brejdikinin, supstanca P, i mnoge druge) koje pomažu u pravilnom privlačenju imunih ćelija, potiskivanju infekcije i rastu novog tkiva. Aktivnost ovih ćelija se može kontrolisati iz mozga, što znači da se može sprečiti oslobađanje supstanci kada su one potrebne ili se može proizvesti njihovo oslobađanje u situacijama kada one nisu potrebne (ili kada su u stvari štetne). Kroz uticaj na ovaj sistem, stanje uma može da promeni klinički tok oboljenja ili povrede.

Gornja dva mehanizma, plus nekolicina drugih efekata koji polako postaju sve jasniji (kao što je, recimo, kontrola mozga nad lokalnom kapilarnom cirkulacijom u području povrede) predstavljaju veoma bitan sistem koji bi morao biti uzet u obzir u kliničkom tretmanu bilo koje bolesti. No, mnogi lekari i dalje potcenjuju snagu psihološkog stanja, što, kao što ćemo videti, podriva efikasnost terapija, smanjuje veru ljudi u modernu medicinu i omogućava raznim štetnim alternativnim metodama da se šire kroz društvo. Pored prethodne anegdote, otud, vredi dati još par konkretnih primera.


II. Nekoliko primera

Ljudski papilomavirus inficira epitelijalno tkivo, gde unosi haos u regulaciju rasta i razvoja ćelija. Nekontrolisano razmnožavanje ćelija dovodi do bradavica, malih tumora, koji se često teško uklanjaju (i što je još gore, mogu da postanu izvor raka: preko 70% svih slučajeva raka grlića materice počinje upravo od infekcije određenim sojevima papilomavirusa).

Kod većine ljudi, bradavice nakon nekoliko dana ili nedelja nestanu same od sebe, mada infekcija povremeno preživi u „tihom“ obliku, dovodeći do ponovnog pojavljivanja bradavice na istom mestu nakon više godina ili čak decenija. Za one koji ne žele da čekaju ili kod kojih se bradavice nikako ne povlače, postoje razne terapije: najčešće se smrzavanjem, visokom temperaturom, hemikalijama ili laserima zaraženo tkivo prosto potpuno uništi.

Ali postoji i jedna efikasna, nežnija terapija: hipnoza. U kliničkim studijama, hipnoza se pokazala veoma uspešnom, lečeći i do 80% pacijenata. Čoveka hipnotišu, sugerišu mu da će njegove bradavice nestati u roku od dva dana, i…dva dana kasnije, bradavice nestanu kao da ih nikada nije ni bilo!

Nije jasno kako ovaj efekt funkcioniše, mada nove hipoteze ukazuju na mogućnost da hipnoza na za sada nepoznat način dovodi do smanjenja dotoka krvi u zaraženo tkivo, što nasmrt „izgladni“ tumor. Podaci su još uvek veoma preliminarni, i ovaj efekt je još uvek jedna od većih misterija neuropsihoimunologije.

Percepcija snažno modifikuje efikasnost lekova. Postoji više studija koje su pokazale ovakav efekt, ali parafrazirajmo ovde jednu specifičnu radi ilustracije. Grupa ljudi je regrutovana da proceni dejstvo nove tablete protiv bolova (u stvari, u pitanju je bila obična šećerna pilula); stavljeni su u stolicu, data im je pilula, i bol je izazvan kroz blage elektrošokove na ručnom zglobu.

Jednoj grupi učesnika je rečeno da je ovo novi lek koji košta dva i po dolara po piluli. Među pripadnicima ove grupe, velika većina je prijavila da im je pilula značajno smanjila bol od šokova. Drugoj grupi je rečeno da je u pitanju novi lek čija cena je nedavno smanjena sa dva i po dolara na deset centi po piluli. Tek oko polovine učesnika u ovoj drugoj grupi je prijavilo da im je pilula pomogla. Cena leka direktno utiče na naše verovanje u njegovu efikasnost!

U dodatnim studijama, pokazano je da se drugim dodatnim aspektima može i još više manipulisati percepcijom bola. Na primer, ako učesnike studije dočeka profesionalna lekarka u belom mantilu, za njih pilula radi bolje; ali ako ih na vratima dočeka prodavačica obučena u farmerke i običnu majcu, pilula daleko slabije deluje.

Drugim rečima, kroz percepciju možemo ne samo proizvesti efekt (smanjenje bola, samim tim što je data šećerna pilula), već možemo kroz naizgled nevažne stvari uticati na nivo te terapije. Povrh ovoga, dodatne studije su pokazale da se isti efekt pojavljuje i kod stvarnih lekova, onih koji imaju uticaj na fiziologiju organizma. Lekari sa urednom i profesionalnom ordinacijom imaju više pacijenata nego lekari koji rade u neurednim i neprofesionalnim uslovima – ne samo zbog izgleda i stila, već zato što lekovi koje prepišu bolje deluju.

Lečenje iglom. Nekoliko manjih studija akupunkture je pokazalo da ona značajno pomaže protiv određenih vrsta bolova u zglobovima i mišićima. Otud, neki su se zapitali da li možda ima istine u staroj Kineskoj priči o či energiji koja teče telom kroz određene linije i koja može postati uzrok bolesti ako se pravilan tok energije prekine.

Da bi proverili ovo, organizovano je nekoliko većih studija. Pacijenti su nasumično podeljeni na dve grupe, i poslati da idu kod dve različite grupe akupunkturista. Jednu grupu su činili „pravi“ akupunkturisti, majstori tradicionalne Kineske medicine; ovi su bockali igle u či meridijane, po prastarim pravilima ovog načina lečenja. Drugu grupu su činili „lažni“ akupunkturisti, glumci koji su iglama pacijente bockali po principu slučajnosti.

I šta se desilo? Pacijenti su prijavili veliko smanjenje simptoma. Akupunktura im je mnogo pomogla… ali jednako za obe grupe. Dakle, bockanje iglicama je dovoljno da se čoveku pomogne; znanje Kineske medicine i poznavanje či meridijana uopšte nije potrebno.

No, da li je bockanje iglicama zaista toliko lekovito? U drugoj studiji (koja je testirala da li akupunktura pomaže ženama koje pate od simptoma menopauze), naučnici su poslali grupu pacijenata kod lažnog akupunkturiste koji ne samo što je namerno birao pogrešno mesto za bockanje, već je povrh toga koristio i lažne igle. Specijalno proizvedena igla bi dotakla kožu, ali ne bi nikada ubola, i ostajala je na mestu samo zbog malog parčenceta lepljive trake.

Rezultat? Mnogi pacijenti su doživeli značajno smanjene simptome, isto kao i kod onih koji su išli kod „pravog“ akupunkturiste. Sama činjenica da su išli na terapiju u koju su imali poverenja bila je dovoljna da ta terapija bude efikasna.

Parkinsonova bolest je veoma ozbiljan neurološki poremećaj, u kome jedna kritična grupa neurona u dubokom mozgu polako odumire. Ovo odumiranje dovodi do niza efekata, od kognitivnih do emocionalnih, mada su najvidljiviji fizički: bolesnik se veoma teško kreće, telo zauzima tipičnu povijenu pozu, a hod se pretvara u naizmenično vučenje stopala po podu.

Mada postoje lekovi kojima se simptomi Parkinsonove bolesti mogu potisnuti, njihova efikasnost se polako smanjuje kroz vreme, dok na kraju ne postanu praktično neupotrebljivi. Jedan način kojim se bolest može umanjiti ili eliminisati nezavisno od lekova je takozvana “stimulacija dubokog mozga”, tehnika u kojoj se u mozak ugrade elektrode koje električnim impulsima menjaju aktivnost oštećenih struktura i olakšavaju voljne pokrete.

Ono što je zaprepašćujuće je da placebo efekt deluje čak i u ovom slučaju. Izvrši se operacija, i pacijentu se ugrade elektrode. Uključe se, i deluju: pacijent može da se normalno kreće. Onda se (u okviru podešavanja sistema) implant privremeno isključi i pacijent se odmah ponovo ukoči. Ali sada, lekar može da izvede jedan trik: kaže pacijentu da je ponovo uključio elektrode, iako to nije uradio. Rezultat je da pacijent odjednom može da se kreće sasvim normalno! Iako mu i dalje nedostaju potrebni neuroni, iako su elektrode potpuno neaktivne, odjednom sve funkcioniše kako treba, samo zato što pacijent veruje da je implant uključen. Na žalost, ovaj efekt je privremen: nakon kratkog vremenskog perioda, čovek se opet ukoči, i jedini način da ponovo počne da se normalno kreće je da se elektrode zaista aktiviraju.


III. Materija nad umom

Nakon svih ovih primera, neko može da pomisli da su svi oni nadrilekari koji pričaju o „mentalnoj snazi“ i lečenju pomoću „pozitivnog razmišljanja“ možda u pravu. Na žalost, kao što je obično slučaj, istina je mnogo komplikovanija.

Prvi problem je privremenost, koja je lepo ilustrovana u poslednjem primeru. Iz opisa, mogli bismo da mislimo da je Parkinsonova bolest u stvari psihološka i da bismo mogli da je lečimo tako što pacijenta ubedimo da on u stvari nije bolestan. Ali ovo ubeđenje može da ukloni simptome samo na kratko; mozak može da gura na silu neko vreme, očekujući pomoć elektroda; ali posle nekog vremena, ova „pomoć kroz samouverenost“ nije više dovoljna da nadmaši fizička ograničenja pacijentovih oštećenih nervnih mreža.

Drugi problem su arbitrarna ograničenja, kao što možemo ilustrovati sa primerom hipnoze. Ona deluje jako dobro na bradavice, koje su u principu virusom izazvani tumor. Ali pritom ne deluje uopšte na druge slične tumore – eliminacija mladeža pomoću hipnoze nikada nikome nije pošla za rukom. Na žalost, isto tako, hipnoterapija u okviru borbe sa kancerom se pokazala apsolutno neefikasnom.

Treći problem je nepredvidivost. Povremeno ljudi koji znaju da je nešto placebo, ipak, povremeno mogu imati snažnu placebo reakciju; dok istovremeno neki od ljudi koji iskreno veruju da se radi o stvarnom leku ne dobiju nikakav rezultat. Reproduktivnost placebo terapije je otud veoma niska i nikada se ne može predvideti kako će bilo koji pojedinačni pacijent reagovati.

Privremenost, nekonzistentnost i nepredvidivost značajno otežavaju razumevanje i upotrebu placeba. Za modernu medicinu, on je većinom nezgodna nuspojava, nešto što zahteva dodatne studije i provere. Ako šećerna tableta može donekle da leči čoveka, kako onda da znamo koliki je efekat stvarne tablete? Moramo da vršimo beskrajne studije koje porede efikasnost pravog leka sa efektima placeba…

Povrh svega ovoga, imamo činjenicu da se u modernoj medicini placebo ne može često koristiti, bar ne efikasno. Ako lekar kaže pacijentu “ovo je šećerna pilula bez ikakvog dejstva, ali ako zaista verujete da će ona delovati, možda može da vam pomogne” – taj pacijent onda sigurno neće doživeti efekt placeba. Pojedini lekari mogu da povremeno lažu pacijenta i da mu kažu da mu daju lek dok mu u stvari prepisuju šećernu tabletu. Ali sistematična primena placeba je praktično nemoguća.

Što otvara vrata da placebo efekt iskoristi neko drugi – a to je, u današnjem vremenu, takozvana „alternativna i komplementarna medicina.“


IV. Alternativna medicina

U medicinskim krugovima se često može čuti izjava da alternativna medicina u stvari ne postoji. Svaka terapija za koju se pokaže da je efikasna biva usvojena u okvire moderne medicine; ono što se pokaže nefunkcionalnim biva odbačeno. Samim tim, „alternativna medicina“ je prosto način da se kaže “terapije koje ne deluju.”

No, placebo efekt čini ovo malo komplikovanijim, pošto kroz njega alternativni pristupi mogu da proizvedu naizgled stvarne efekte. Homeopatija je, recimo, bazirana na idejama koje su na temelju osnovne fizike i hemije potpuno neodržive; no, prosečnom čoveku ona izgleda sasvim prihvatljivo, i otud homeopatska voda i šećerne tablete mogu da deluju kroz placebo efekt.

Ovo na prvi pogled ne izgleda loše: alternativna medicina predstavlja sistem kroz kog čovek može da manipuliše svojim podsvesnim mozgom i makar donekle upotrebi njegovu snagu lečenja. Nekoliko kapi vode iz bočice “homeopatskog leka”, ili par uboda iglicom od strane akupunkturiste…i razni problemi koji su zasnovani na imunopsihoneurološkim osnovama mogu biti rešeni. Istovremeno, kod takvih problema je moderna medicina često nemoćna, pošto su terapije usmerene na fizičke uzroke kojih kod pacijenta u stvari nema. Ovo je realno upotrebljiv modalitet, koga možemo nazvati „svetlom stranom“ alternativne medicine.

Ali, na žalost, tu je i „mračna strana,“ koja paradoksalno sledi upravo iz takvih povremenih uspešnih lečenja. Pogledajmo jednu tipičnu situaciju, posmatrajući alternativno lečenje iz perspektive jednog prosečnog pacijenta koji nije svestan komplikacija koje proizvodi placebo.

Čovek već nekoliko godina pati od povremenih oštrih bolova u stomaku. Išao je kod raznih lekara i specijalista, ali bez uspeha. Niko nije mogao da mu pomogne ili da nađe uzrok oboljenja. I onda jednog dana ode kod akupunkturiste, bude izbockan, i…bude mu bolje! Onda ode opet, i opet, i opet…i na kraju ostane bez bolova, potpuno zdrav. Koje zaključke on iz ovoga može da izvuče? Nimalo nerazumno, čovek može da zaključi sledeće:

    ...lekari nemaju pojma, pošto godinama nisu mogli da izleče moj problem,
    ...akupunktura funkcioniše,
    ...či energija stvarno postoji i stvarno teče kroz telo,
    ...prava medicina bi trebalo da se zasniva na kontroli toka či energije,
    ...moderna medicina iz korena greši u svom pristupu.


Dodajmo na ovo neke sporedne, čisto statističke stvari koje čine modernu medicinu veoma zastrašujućom mnogim ljudima. Recimo, uzmimo hemoterapiju za kancer pluća u četvrtom stadijumu. Od svakih dvadeset ljudi koji su dobili ovakav rak i onda odbili hemoterapiju, videćemo da će u roku od godinu-dve svih dvadeset biti mrtvi. Smrt od ovog raka je veoma spora, bolna i teška, užas za porodicu i prijatelje.

Ali šta se događa ako posmatramo dvadeset ljudi koji su dobili ovakav rak, pa onda prihvatili hemoterapiju? Devetnaest njih će i dalje umreti, namučivši se pritom od hemoterapije i njenih nuzefekata. Samo jedan od dvadeset će preživeti.

Koji su efekti ove statistike? Pa, imamo devetnaest porodica i grupa prijatelja koji su svojim očima videli koliko se bolesnik pod hemoterapijom jako namučio, i na kraju umro. Pošto će retko ko od njih videti takođe i smrt bez hemoterapije, oni će bol i patnju pripisati otrovnom leku. Ovih devetnaest porodica će o tome pričati drugima, i vrteti glavom nad užasom. Sa druge strane, imaćemo samo jednu jedinu srećnu porodicu koja je videla kako se njihov otac, majka, ili rođak namučio pod hemoterapijom, ali onda i pobedio bolest…

Kao rezultat, mnogo češće će se čuti užasne priče o hemoterapiji nego priče o izlečenju; i otud imamo veliki broj ljudi koji veruju da je hemoterapija potpuno besmisleno mučenje ljudi. Naravno, ovo nije tačno: pitajte tu dvadesetu porodicu da li je bolje da jedan u dvadeset preživi, ili da svi umru. Ali ljudi nisu svesni ovoga, i otud se stvara osnova za sumnjičavost i mržnju prema medicini.

Četiri osnovne negativne posledice

Kada povrh ovakvih sumnji dodamo činjenicu da se mnogi ljudi “izleče” kod alternativnih lekara, dobijamo situaciju u kojoj nastaje čitav antimedicinski i antinaučni pokret. Na žalost, često nemoralno ponašanje velikih farmaceutskih kompanija doliva ulje na vatru, dajući dodatnu argumentaciju da je zvanična medicina zaista “pokvarena do srži”.

Možemo ukazati na četiri osnovne negativne posledice koje slede iz ovoga:

  1. Aktivizam ljudi koji imaju ovakva uverenja može da dovede do veoma loših odluka u društvenoj politici. Ovako nešto se, na primer, desilo u Južnoj Africi, gde je na vlast došao ministar zdravlja koji je pokušao da iz upotrebe izbaci antiviralne lekove protiv side, zamenjujući ih tradicionalnim lekovima (uglavnom baziranim na belom luku). Nije jasno koliko života je izgubljeno zbog ove kampanje, ali cifre su u hiljadama ili desetinama hiljada.;
  2. Širi se antinaučni sentiment i povećava sumnjičavost u sve grane nauke. Kada se ljudi pitaju za mišljenje o nekoj naučnoj činjenici, veoma mali broj ima vremena i prilike da izuči predmet dovoljno za formiranje nezavisnog mišljenja. Mnogo češće, verovaće se autoritetima; a ko je pacijentu veći autoritet od „terapeuta“ koji je proizveo „izlečenje?“
  3. Placebo efekt je koristan u nekim slučajevima; ali za većinu realnih bolesti nema dovoljnog efekta. Sumnjičavost i mržnja prema medicini i nauci dovodi do značajnog broja ljudi koji za sebe ili za svoju decu odbijaju normalne terapije i umesto toga traže alternativne pristupe. Važno je primetiti da ovde nije u pitanju iracionalno ponašanje: u slučaju našeg gorepomenutog čoveka koga je akupunkturista izlečio od bolova u stomaku, nema ničeg nelogičnog u zaključku da će ga taj akupunkturista moći izlečiti i od raka ili visokog krvnog pritiska. Neke posledice ovakvih zaključaka su tragikomične, kao u slučaju ljudi koji reklamiraju i koriste koloidnu emulziju srebra, koja pored raznih minornih oštećenja organa (srebro je ipak teški metal) povremeno proizvodi i sindrom trajnog sivljenja ili plavljenja kože. Ali previše često, posledice su prosto tragične. Bezbrojne su anegdote o pacijentima koji su nakon dijagnoze malog, lako izlečivog raka zaobišli terapiju i umesto nje tražili alternativne pristupe; samo da bi godinu ili dve dana kasnije bili dovedeni u hitnu pomoć, sa kancerom koji se za to vreme raširio po celom telu;
  4. Ovo je oblast u kojoj cvetaju kriminal i prevare. Bezbroj je nadrilekara koji proizvode “elektromagnetne uređaje,” „kvantne sisteme“ ili “biljne preparate” koje zatim skupo prodaju očajnim ljudima, pritom savršeno svesni da se radi o prevari. Ko može da razmišlja o novcu kada majka, ili sestra ili otac umire od raka? Kako se može propustiti nada koju ovi kriminalci prodaju zavodljivim rečima i još zavodljvijim „svedočenjima izlečenih?“


V. Placebo i moderna medicina

Da li moderna medicina može nekako da „preotme“ placebo od alternativaca ili da makar donekle smanji potencijalnu štetu? Svakako, i to na nekoliko različitih načina.

Prvo i pre svega, imamo jedan kritično važan zaključak koga svaki lekar – ili naučnik, ili prosto zainteresovani skeptik – treba uvek da pamti. Naime, kada vam neki čovek kaže da je njemu mnogo pomogla homeopatija (ili akupunktura, ili srebrno-koloidalna terapija, ili bilo koja druga slična stvar) – on govori istinu. Taj čovek je imao problem koga je realno doživljavao. On je otišao kod alternativnog terapeuta, i dobio „lek.“ Nakon uzimanja leka, on se zaista osećao mnogo bolje.

Šta se onda desi kada naučnik odgovori na ovu tvrdnju onako kako mnogi od nas nas često umeju: podsmehom i komentarom kako je sve to čista glupost, ili objašnjenjem kako ta alternativna terapija ne može nikako da deluje? Kome će čovek verovati: svom sopstvenom iskustvu ili rečima stručnjaka? Pošto snaga i sveobuhvatnost placeba nisu opštepoznati, većina ljudi ovakav podsmeh uzima kao dodatni dokaz da „lekari nemaju pojma,“ nakon čega njihova vera u alternativnu medicinu postaje još jača. Podsmeh od strane lekara je apsolutno najbolji način da se autoritet moderne medicine umanji a autoritet alternativaca poveća u očima pacijenata.

Drugo, možemo da se potrudimo da nađemo mesta na kojima placebo terapije mogu postati osnova za realnu medicinu. Uzmimo ovde jedan konkretan primer: primećeno je da terapije bazirane na placebu često trajno pomažu kod ljudi koji su doživeli teške traumatske povrede, i koji nakon njih pate od hroničnih bolova. Ali kako je moguće trajno izlečenje kroz placebo?

Opšta analiza je ustanovila da većina tako povređenih ljudi ograničava svoj život na mnoge načine:

  • manje se kreću zato što ih kretanje dodatno boli; smanjeno kretanje onda slabi mišiće i proizvodi dodatne povrede i probleme.
  • bol proizvodi stalni stres u svim drugim aspektima života; recimo, teško je ići na posao kada bol pritisne, a bez posla je teško normalno živeti na bilo kom planu. Stres zatim smanjuje sposobnost lečenja i povećava količinu i nivo sekundarnih oboljenja.
  • povređeni ljudi su često razmišljali o svom bolu i koncentrisali se na njega; a kao i sa svim drugim u životu, čovek postaje bolji u onim veštinama koje najčešće vežba. Čovek koji nesvesno vežba osećaj bola i koncentrisanje na njega postaje veoma dobar u osećanju tog bola, i sve mu je teže da ga ignoriše.


Ljudi sa ovakvim povredama često pokušavaju sve moguće terapije, ali na žalost, medicinske terapije usmerene protiv bolova obično slabo funkcionišu ili imaju jako teške nuzefekte. U poređenju sa time, vrsta „izlečenja“ koje sledi nakon placebo terapije, mada u osnovi privremena, po prvi put od trenutka povrede omogućava nekima od ovih ljudi da se zaista opuste, da se smire, da ponovo počnu da se kreću… Ovaj period manjeg stresa i boljeg kretanja je ponekad dovoljan da se telo delimično zaista oporavi, i da se smanji fokus na bol. A onda od tog delimičnog oporavka, sledi bolja aktivnost i manje stresa, pa još malo oporavka…sve dok na kraju ne stignemo do tačke na kojoj je ozdravljenje skoro potpuno, iako nikakve direktne terapije nije bilo i efekt se odigrao potpuno na psihološkom nivou.

Placebo je proizvodio trajno izlečenje tako što bi oslobodio čoveka od navika i verovanja koje održavaju postojanje bolesti.

No, placebo je nekonzistentan – ove tehnike su delovale samo ponekad i različito za svakog pojedinačnog pacijenta. Jedna grupa psihologa je otud na osnovu gornjih opservacija formulisala veoma efektivnu kognitivno-bihevioralnu terapiju usmerenu ka promeni problematičnih navika i verovanja. I ova terapija danas kod velikog broja pacijenata sa hroničnim bolom daje odlične rezultate. Ljudi nauče da prestanu da organizuju svoj život oko svog bola, da prestanu da razmišljaju o njemu neprestano…i on se onda polako umanji ili bar postane mnogo manji izvor stresa i negativnih činilaca u svakodnevnom životu.

Iz ovakvih primera možemo da zaključimo da placebo nije samo važan psihološki aspekt kliničke prakse, već i potencijalni izvor inspiracija za nove efikasne terapije u okviru već uspostavljenih modaliteta.

Treća stvar koju možemo uraditi je da od alternativnih terapeuta naučimo par lekcija o važnosti pažnje i razumevanja. Prosečan lekar razgovara sa pacijentom nekoliko minuta, onda mu prepiše lek bez daljeg objašnjenja, i pošalje ga u apoteku. Pacijent napušta ordinaciju bez ikakvog razumevanja: niti zna šta lek radi, niti kako radi, niti šta se njemu u stvari događa.

Uporedimo ovo sa homeopatom, kod koga konsultacija sa jednim pacijentom traje i po dva sata. U toku tog vremena pacijent ima prilike da detaljno objasni šta je problem, da pomene sve situacije i stvari u kojima ga taj problem ometa, da da sporedne detalje… Poznato je da jedna ovakva konsultacija sama po sebi može imati pozitivan efekt na zdravlje, kroz smanjenje stresa: čovek se prosto oseća bolje što je pričao sa nekim o problemu i što ga je neko pažljivo slušao. Zatim, homeopata u tom periodu može lepo i detaljno da objasni svoje viđenje pacijentovog problema, da objasni kako će lek delovati, kako treba da se uzima itd. Pacijent se oseća mnogo bolje, sigurnije i ima mnogo veće poverenje u terapiju – što, kao što smo videli, direktno utiče na percepciju njene efikasnosti.

Nerealno je očekivati da moderni lekar (koji ima mnogo više pacijenata) može da uloži istu količinu vremena u svakog pacijenta kao homeopate. Ali to ne znači da ne treba pokušati ili da se iz ovog kontrasta ništa ne može naučiti. Lekar može da uloži dodatnih par minuta vremena i da pacijentu objasni problem razumljivim jezikom, da objasni kako lek koga je prepisao deluje i kakve efekte pacijent može da očekuje. Ovaj mali trud je dovoljan da se ostvari veliki deo goreopisanih pozitivnih efekata, bez potrebe da se pregled pretvori u psihoterapeutsku sesiju. Umesto da se autoritet uzima kao nekakva fizička činjenica koja zrači iz belog mantila, bilo bi dobro kada bi se malkice veći napor uložio u njegovu proizvodnju i održanje.

Pored ovoga, da li se može još nešto uraditi? Aktivno proganjanje ili zabrane alternativnih pravaca u nekom generalnom vidu nisu realne opcije, pošto bi takvo ponašanje samo povećalo već prisutnu paranoju protiv medicinskog sistema i potisnulo alternativu još dublje u senku, gde malverzacije postalju još lakše. Bolji pristup je obrnut: uslovna podrška za benignije pravce u alternativi, sa edukacijom na svakom koraku (“ne verujem u to što kažete, ali verujem da vaši pacijenti imaju koristi od vas; evo vam ovaj tekst, pa pročitajte sami zašto mislim to što mislim”), i sa obaveznim uslovom da se ozbiljni slučajevi moraju slati pravim lekarima.

Obrazovanje javnosti povodom prirode placebo efekta takođe može da pomogne. Razumevanje placeba umanjuje njegovu efektivnost, ali je ne eliminiše – čak i najveći skeptici povremeno mogu da uberu njegove plodove. Povećani nivo razumevanja može da pomogne ljudima da makar malo bolje razumeju gde se moderna medicina nalazi u odnosu na alternativnu, time smanjujući konflikt i paranoju.

Za sada, dalje od ovoga se teško može ići. Jednog dana, kada naše razumevanje mehanizama neuropsihoimunologije postane dovoljno dobro, moći ćemo njima direktno da manipulišemo. Ali do tog dana, placebo ostaje jedini način da tim mehanizmima pristupimo, a samim tim u opticaju ostaje i alternativna medicina.

Literatura:


Miloš Babić,
University of Arizona